Kada poslednje dete pođe u školu. . .

Kada je Radislav pošao u školu (pre 3 godine), bila sam zabrinuta. Odrastao je previše brzo, pet dana u nedjelji je previše vremena da budemo razdvojeni po nekoliko sati… Niko o njemu neće brinuti onako kako bih to ja.

Kada smo ga Olga i ja ostavili u školi prvog dana, plakala sam, plakala je i ona (“Hoću da budem sa batom!”). Otpešačile smo do kuće kao u nekoj melodrami. Njena mala šaka u mojoj, sa suzama u očima…

A sada i ona kreće.
Mislila sam da će lakše biti drugi put. Ona će ići u istu školu kao i Radislav, tako da mi je “teren” poznat. Znam kakva je učiteljica, kakav je boravak, da je fiskulturna sala u raspadu… Takođe znam, mada mi negde teško pada, da će ona tamo steći prijatelje, uživati u učenju i učestvovati u nizu aktivnosti kojih kod kuće nema.

Ali ovoga puta ću otići kući sama…
Nemojte pogrešno da me shvatite, veliki deo mene se raduje što imam zdravu decu koja idu u školu. Ali postoji još jedan deo koji žali za vremenom koje smo Olga i ja provodile same. Šetnja po kraju, razgledanje izloga, kifla u obližnjoj pekari… Obilasci prijateljica i rođaka koje su na porodiljskom bolovanju…

Počinje školska godina

Kada poslednje dete pođe u školu

Postoji u meni iskušenje da se praznina popuni sa nekom drugom bebom. U dobu sam kada moj biološki sat otkucava. Da li će me prodrmati “sad ili nikad hormon”?

Ipak, pošto sam prilično sigurna da se moje sposobnosti roditeljstva neće proširiti na više dece nego što imam ruku, moram prihvatiti da u kući neće biti više beba.

Međutim, koliko god dece da imate, uvek će biti jedno “poslednje” i kada ono ode u školu, to signalizira kraj jedne ere.

Hranilice, ogradice,  kolica, pelene, auto sedište… Oprema za bebe i garderoba su davno prodate ili podeljene prijateljima…
Upamtite jednu stvar, kada se beba uspuza na vaše krilo držite je što duže, mazite se, ljubite… Držite ih čvrsto znajući da to neće trajati zauvek.

Mnogo stvari je lakše sa drugom detetom. Garderoba, hranjenje, kako se doziraju AD kapi, kupanje… Ali, dok gledam novi par lakovanih baletankica pored vrata, osećam da je drugi put “prvog dana u školi” teži nego prvi. U stvari, mnogo je teže.

Kada pomislim na prvi septembar, na te lakovane baletankice i onu lepršavu haljinu, srce mi ponosno zakuca, ali se ipak pomalo slama. Ostaviću u školi svoju bebu… Odvešću kući odraslu devojku:)

Similar Posts