Tri sestre

I danas, kada je u kući tišina, i kada švece i ja odemo u beli svet, po svoj komadić neba, tata ume da kaže, zagledan u saksije sa cvećem koje smo sestre i ja sadile – Snevam zemlju iz saksije. Meni, ljudi, od te zemlje više ne treba!

A nije bilo lako. Dani kao dani.. nizali su se. Neki ispunjeni škripom olovke, dok smo učile da pišemo, neki ranama po kolenima, dok smo učile da vozimo bicikl, neki su doslovce bili usrani, dok i najmlađa nije izašla iz pelena, neki obojeni besparicom, jer tog inflacijom zaraženog Decembra 93. tata je od plate mogao da kupi samo oblandu, bez smokve.

Onda su došli indeksi, pa semestri, pa naši momci, pa sto čuda…pa ti izdrži ili ustukni.

Da li bi bilo lakše da su po sredi bile tri kuronje?! Ne znam. A i, kako bih Vam rekla, ne zanima me.

Čitam u novinama –Kako napraviti muško dete? Pa, ljudi! Ljudi smo! Ako smo ljudi! Pa, zar smo dotle došli? Pa, dete je! Rodilo se dete! Ej, rodio se život! Zar je važno dal’ piški stojeći? Čujem izgovore – Da se sveća ne ugasi, da se slava ne zatre, da pusto ne ostane! Pa, ko ti tu istu slavu sprema nezahvalniče, što se čovekom zoveš? Pa, jesam li trebala Virdžina da budem? Nisam. Nisu me tako vaspitavali. Ali nas jesu učili da svakom Vašem mangupu kažemo – i hoću, i neću, i želim, i trebam, i sanjam, i hvala, i izvini, i odjebi kretenu!

Ja, ove moje dve, prve do srca, volim više nego da mi poklonite sedmoricu braće, sve i da se svaki Novakom zove. E, tako.

Hvala sajtu: dzophotography.com

Similar Posts