Zadušnice

Zadušnice, praznik u pravoslavnoj crkvi koji je posvećen mrtvima (upokojenima). Praznuje se uvek u subotu jer je u bogosluženjima po crkvenom pravilu subota dan za pomen svim mučenicima i upokojenima pa se stoga i u bogoslužbenim pesmama vernici molitveno obraćaju za spasenje svojih upokojenih.

U crkvenoj godini određeni su zaupokojeni dani četiri puta godišnje i to: zadušnice u prvoj polovini meseca oktobra (11. X. po novom, 28. IX po starom kalendaru), u narodu poznate kao Miholjske zadušnice zato što bivaju o Miholjdanu (Sv. Kirijak Otšelnik).

Druge zadušnice uvek se služe u prvu subotu meseca novembra i u narodu su poznate kao Mitrovske zadušnice. Te zadušnice uvek su u subotu pre praznika Sv. velikomučenika Dimitrija.

Treće zadušnice su pokretne i vezane su uz pripremu za početak uskršnjeg posta. One su u posnom triodu uoči Nedjelje mesopusne.

I četvrte zadušnice uvek su u subotu uoči praznika Silaska Sv. Duha na apostole (Duhovi).

Različiti su običaji u narodu povodom zadušnih praznika. U svoj vaseljeni u te se dane moli na svetoj liturgija, na parastosima, prekađivanjem grobova i pomenima za spasenje svih onih koji usnuše s nadom na “vaskrsenje” i život večni.

Zadušnice

Sveti Jovan Kronštatski kaže:

Za mrtve se moramo moliti tako kao da se mi sami nalazimo u paklu i da patimo. Moramo osetiti njihove muke i revnosno se moliti da otpočinu na mestu svetlosti, gde nema ni žalosti ni suza.” Naša sveta vera kaže: “Molite se jedni za druge.”

Molitva Crkve toliko je snažna da se u svom uznošenju na Nebesa uzdiže do samog prestola Svedržiteljevog. Ta ista molitva spušta se i u pakao i izbavlja one koji su tamo zatočeni. Molitva Crkve upućena je Ocu Nebeskom u ime Njegovog ljubljenog i jedinorodnog Sina, opominjući na Njegovu neizmerno veliku žrtvu koju je na Krstu prineo za grehe sveta.

To se čini pred prečistim Telom Sina, izlomljenim da bi se nama oprostili gresi, i koje leži na oltaru. Ta molitva je sjedinjena i ukrepljena molitvom svih Svetitelja, a posebno svemoćnim posredovanjem Presvete Bogorodice, neumorne zastupnice roda hrišćanskog. Svaki put kad se prinosi pomiriteljska Žrtva Tela i Krvi Sina Božijeg, prisutan je vasceli zbor vojske nebeske, sabor Angela i Svetitelja. Svaki put, kad tokom Liturgije pominjemo našu usnulu braću i sestre, njihovim dušama je dopušteno da prisustvuju, zajedno sa angelima i Svetiteljima, i da se mole za svoje spasenje.

Prema tome, ukoliko svim srcem želiš da pomogneš svojim pokojnicima i da učiniš sve što zapoveda Crkva, nikad nemoj dozvoliti da te obuzme sumnja u njegovo ili njeno konačno spasenje. Nauči da je ta sumnja nagovor nečistog duha.

A zašto?

Zato što nam Bog, kad mrtvi ne bi bili dostojni spasenja, ne bi ni dozvolio da se za njih molimo, kako kaže Sveti Jovan Damaskin. On je rekao i sledeće: “Onim pokojnicima čije su duše nedostojne spasenja Bog nije ostavio nikoga ko će se za njih moliti: ni roditelje, ni ženu, ni muža, ni rođake, ni prijatelje.” Na njima se ispunilo sledeće proroštvo: “Nesrećni su oni pokojnici za koje se niko od živih ne moli.” Sve do Strašnog suda Hristovog imamo vremena da pomognemo jedni drugima i da poboljšamo stanje svojih pokojnika. Beskrvna Žrtva koja se prinosi za mrtve pere njihove grehove i oni dobijaju priliku da dospeju u bolje stanje.

Posle Beskrvne žrtve, najmoćniji način da se pomogne dušama usopših jesu milosrdna dela. Sveti Jovan Zlatousti kaže: “Počastvujte mrtve milostinjom i dobrim delima jer će im to pomoći da izbegnu večne muke.”

 

Similar Posts