Isceljenje slepog

Isceljenje slepoga
Šesta nedelja po Vaskrsu

U vreme ono, prolazeći Isus vide čoveka slepa od rođenja. I zapitaše ga učenici njegovi govoreći: Ravi, ko sagreši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep? Isus odgovori: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu“.

Koliko puta smo se i sami zapitali kad vidimo nekog rođenog sa velikim fizičkim problemima – “zašto Bože?”
“Zašto si, dobri Bože, nekoga ovako kaznio?”
I naravno – ne znamo odgovor niti ga možemo znati. Verovatno i zbog toga što pogrešno postavljamo pitanje.

A Hristos učenicima i nama daje da prihvatimo nešto što nikako ne možemo. “Da se jave dela Božija na njemu.”
Hristos će u ovom događaju zapisanom u Jevanđelju isceliti mladog čoveka slepog od rođenja.

A šta je sa onima koji nisu isceljeni?

Isceljenje slepoga

Čudesna isceljenja Hristovom silom dešavala su se i danas se dešavaju Hristovom silom dozvanom u molitvi, preko Njegovih Svetih, preko Svetih ikona i Svetih moštiju. Ali ona su uvek retka, znak a ne pravilo. A šta je sa onima koji ne bivaju isceljeni?

Njima je dat za nas ostale strašan i veliki podvig, da budu svetionici, poziv da se na njima jave dela Božija, dela ljubavi.
I oni na kojima treba da se pokažu dela Božije ljubavi, i oni koji se, služeći im, trude da delaju u Božijoj ljubavi – mogu da promaše. Kao što mogu da promaše monasi koji se izdvoje iz sveta zbog posebnog podviga, sveštenici zavetovani na službu Bogu, svi ljudi sa velikim darovima koje im je Bog dao, a koje ne koriste rukovođeni Bogom nego ih upropaštavaju zaslepljeni sobom. Slabi u odvojenosti od Boga.

I možeš naći one koji će svoj problem prihvatiti i zahvaljivati Bogu za ponuđenu večnost u kojoj nema ni tuge ni bola ni bolesti. Večnost koja može da se nasluti i dodirne i na zemlji punoj i tuge i bola i bolesti – ako s poverenjem prihvatiš zagrljaj Božiji, ako nemoćno zagrlivši Boga, s Bogom ideš kroz život.

Ako ne možeš da vidiš boje – možeš da prihvatiš da su boje fizičke iluzije, samo simvol nadčulnih prelepih boja koje ti je Bog pripremio. Ako ne možeš da zagrliš voljene, možeš ih zagrliti ljubavlju Božijom, možeš da naslutiš zagrljaj ruku dužih od vasione. Ako ne možeš da hodaš korakom ljudskim, možeš da slutiš nesputani korak Božiji.

Isceljenje slepoga

Strašan i veliki podvig kakav niko ne želi! Pretvaranje fizičkih prepreka u lestvice duhovnog rasta. Jer svakome je dat podvig prema njegovoj snazi. A sloboda je uvek tu. Možeš da se uspinješ a možeš i da se prepustiš padu… Da budeš pun gorčine, jeda, samosažaljenja…

A oni koji pomažu ovim podvižnicima velikog i strašnog podviga, mogu da vide sebe kao neslobodne žrtve, ili da samosažaljivo gledaju sebe kao one koji se odriču i svog života zbog kazne Božije koju dele sa obeleženima. A mogu da sa zahvalnošću služe velikim i strašnim podvižnicima i zajedno sa njima svedoče ludu ljubav Božiju i ovde na ovoj bolesnoj zemlji. Da vidljivo svedoče ono nevidljivo.

A pre svega, ova jevanđeljska priča, jedna od najpoznatijih, u kojoj će posle isceljenja mali, zakonski, materijom hipnotisani umovi proveravati i osporavati Hristovu svemoć, i tada i uvek – fariseji, uči nas zahvalnosti i hrabrosti u svedočenju vere.

Kao što je mladi isceljeni čovek hrabro svedočio pred sumnjačavim i strogim farisejima Boga. Podseća nas priča o ovom događaju da je svako od nas hrišćana u nekom trenutku svog života progledao. Da smo mnogi od nas bili duhovno slepi od rođenja pa na Njegovu zapovest se umili suzama pokajanja i progledali.

Da smo imali nevidljive probleme često i veće od onih vidljivih, fizičkih, koje svi vide i pred njima ustuknu.
I da je najmanje što posle toga možemo da uradimo da ponavljamo “Verujem Gospode”! I da se Tvorcu svega koji se udostojio da nas kroz Svog Sina poveže sa sobom u večnost, iskreno poklanjamo uvek, na svakom mestu i u svako vreme.

Ima još nešto u ovoj priči. Čak i roditelji mladog isceljenog čoveka nisu smeli da se prepuste radosti zbog čuda. Nisu se usudili da pred zakonicima i naučnicima svedoče Boga.

To treba da nas podseti da i porodice, zajednice, narodi takođe i pored čuda koja se među njima događaju – često ne umeju da progledaju. Često je strah ispred ljubavi.

Bože, daj nam snage da progledamo vidom večnosti, da u našim životima ne zadržavamo pogled na blatu i senkama ništavila, nego da svu svoju pažnju usmerimo ka Tebi i stepenicama podviga koji nam nudiš na putu ka Tebi.

Preuzeto sa FB stranice

Sveštenik Nenad Ilić

 

Similar Posts