Da li verujete u sebe? Kako se vi osećate u sopstvenoj koži? Šta je vaša istina? Ko je zna?
Samo zato što ne verujemo u sebe, mislimo da smo nešto loše uradili ili rekli, ne znači da je to i istina.
Nema veze koliko godina imamo, kao ni šta smo sve postigli ili pregurali preko svojih leđa, nesigurnost u sebe ostaje. Ostaje, baš na isti način kao kada smo bili deca. S godinama još intenzivnije se manifestuje naša nesigurnost i način na koji se pojavljujemo pred drugima.
Kao deca, čujemo o nama razna neprijatna, pa i pogrdna mišljenja. Zaspu nas odrasli raznim nadimcima, koji postaju deo nas. Jednostavno, koliko god da nas povređuju, podsvesno ih prihvatimo.
Sve što radimo, tada i kasnije, radimo da bi poništili te nadimke, da bi demantovali ta mišljenja. Borimo se protiv tih etiketa, borimo se da nas zaista vide sa svim našim vrednostima i potrebama. I što se više trudimo, to malo dete nas sve više stiže.
Da li verujete u sebe?
To malo dete, odnosno njegov naučeni doživljaj sebe, pojavljuje se i u ljubavima i na poslu, u porodici, sa prijateljima, znanima i neznanima. Može biti agresivno, nesigurno, anksiozno, postiđeno. Bez obzira na osećanja i tip pojavljivanja, to malo dete je svakako povređeno.
A ne treba da bude. Ne treba, jer mišljenja drugih o nama ne treba da budu naša istina. I nisu. Ono malo dete koje negujemo u nama treba da uverimo šta je prava istina.
U narednom periodu često ću vam pisati o tom malom detetu u nama. Zavirićemo u baštu našeg detinjstva i korov koji nije naš nećemo ni zadržati u našem vrtu. Nije bio naš ni u prošlosti, ne pripada sadašnjosti, a tek mu u budućnosti nije mesto tu gde je.
Kako se vi osećate u sopstvenoj koži? Šta je vaša istina? Ko je zna?
Hvala sajtu: psihoterapeut.co.rs
