Srećno detinjstvo…
Moja starija ćerka mi povremeno kaže, kako iz mojih priča ima utisak da smo njen tata i ja imali lepše i srećnije detinjstvo od njenog… To mi je tužno. Eto dokaza koliko je materjalno blagostanje suštinski malo bitno. Svakako smo imali manje. Ali, čega manje?
“Detinjstvo je roditelj čovekovih osobina.”
Kada mi pričamo o našem odrastanju, sa lica nam se izbrišu godine, za trenutak se vratimo u taj svet kada smo bili bezbrižni, kada smo se igrali vasceli dan, kada smo maštali bez ikakvih ograničenja, kada su nam roditelji bili mladi… i sada kada se sećamo detinjstva i kada pričamo o njemu, isijavamo toliko zadovoljstva i sreće, da dete sa pravom stiče utisak da je nama bilo u detinjstvu toliko lepo, da smo tu lepotu akumulirali za čitav život… I u pravu je.
O ljubavi, ženama, braku…
Srećno detinjstvo
“Po detinjstvu se čovek poznaje, kao dan po jutru.”
Roditelji na sigurnim poslovima, stambeno i materjalno obezbeđeni, zdravstveno i socijalno osigurani, bez brige da neće, ne daj Bože, imati za lekara ili lekove, sa idejom da im se penzija smeši dok su još “u snazi” i da će moći da uživaju još dugo sa svojim decom i unucima… Na poslu cenjeni, nakon posla posvećeni deci i porodici… i još je bilo vremena za večerinke sa prijateljima, za putovanja, druženja…
“Dečiji život je poput komada papira na koji svako ostavlja belešku.”
Deca, razigrana i bezbrižna ispred svojih zgrada, u parkovima, u školama… Škole koje imaju vaspitni doprinos pri odrastanju, profesori i učitelji koji se vole i poštuju… škola – druga kuća, učitelj – drugi roditelj…
“Celog života se lečimo od nesrećnog detinjstva.”
Komšija, bliži nego brat… uvek neki par dodatnih očiju, koje nisu roditeljske, da gleda na decu ispred, da da čašu vode, da ulije sigurnost…
Takvo je bilo moje odrastanje… bez laptopa, bez mobilnog telefona, bez ekrana preko pola zida, bez markirane garderobe, bez zavisti, bez stresa, bez straha…
Lepo, čisto, slobodno…
Maja Gemaljevic
