Apozicija je zavisni član rečenice koji stoji uz imenicu i ZNAČI ISTO što i imenica uz koju stoji.
Preciznije, APOZICIJA je odredba imeničkog pojma koja je izdvojena iz rečenice – u govorenju pauzama, a u pisanju zapetama.
Ivo Andrić, naš nobelovac, umro je u Beogradu.
(Isto je da li će u govorenju ili pisanju biti upotrebljeno Ivo Andrić ili naš nobelovac, jer je značenje identično).
Tako je i u primerima:
Petar, naš novi drug, odlično igra fudbal
Pesme Zmaja, našeg najboljeg dečjeg pesnika, uvek rado čitam.
Na času smo govorili o Vuku Karadžiću, reformatoru našeg jezika.
Lako se uočava da je APOZICIJA, po pravilu, iskazana SKUPOM REČI sa imenicom kao glavnom rečju, odnosno, IMENIČKOM SINTAGMOM.
Važno je znati i to da APOZICIJA NE MOŽE BITI NA POČETKU REČENICE. Onda postaje ATRIBUT iskazan skupom reči:
Ivo Andrić, naš nobelovac, umro je u Beogradu.
Sintagma naš nobelovac u ovako formulisanoj rečenici je u službi apozicije. Ali:
Naš nobelovac Ivo Andrić je umro u Beogradu.
U ovako formulisanoj rečenici sintagma naš nobelovac više nije u službi apozicije, već atributa i tada se NE ODVAJA zapetama.
