Cigani Ili Romi – Odlučite Sami
Najbolje bi bilo kad ne biste pravili razliku.
Romi… večite lutalice, ljudi bez zemlje, neprihvaćeni, nevoljeni, progonjeni, zatvarani, ubijani, uvek podložni nasilju, diskirminaciji i rasnog segregaciji. Zatvoreni su u svoje male zajednice u kojima vole, pate, plaču, radjaju decu koja još pre rodjenja nemaju izbora, umiru i pričaju bajke u kojima jednog lepog dana prestaje njihovo lutanje.
Zadnjih godina se naveliko piše i priča kako ih treba uključiti u društvo i nekako imam utisak da se sve završava na tome – treba.
Nekako su preko noći od Cigana postali Romi. Cigani će i dalje ostati neprihvatljivi a Rome ćemo pokušati da prihvatimo kao nacionalnu manjinu. Što se mene lično tiče, to smo mogli i sa Ciganima, ne bi se oni uvredili a to što im menjamo ime da bismo mogli da ih prihvatimo jer zvuči društveno-politički korektno, njima ne znači ništa.
Što se Roma tiče za njih će se zajednica uglavnom sekirati i pronalaziti načine kako da ih uključi u socijalnu zaštitu, školstvo, sistem zapošljavanja, da jednog dana od njih napravi ravnopravne članove društva koji neće biti odbačeni zbog svoje boje kože i identiteta. Al’ od sekiracije još niko nije video vajde.
Cigani će i dalje ostati oni kojima će nemoćni roditelji vaspitavati svoju decu – Ako ne budeš dobar ukrašće te Cigani; Ako me ne budeš slušao prodaću te Ciganima; Ako ne budeš dobar ukrašće te Cigani i izvadiće ti oči; Vidi kako si prljav kao pravi Ciganin… Ove pretnje možete da čujete u svakom parku, na ulici kad god neko dete neće mami da pruži ruku, u svakoj prodavnici u kojoj neko razmaženo dete arlauče da mu se kupi nešto za šta se tog trenutka nema para. Da ostali ne bi pomislili kako ovakvom detetu neko dere kožu sa leđa pristupa se vaspitnoj edukaciji zvanoj ‘’Cigani’’. Strah deteta kad god vidi Cigane će jednog dana prerasti u mržnju. Koliko je ovo sramotno i tužno isto toliko je i smešno iz jednog prostog razloga što oni imaju sopstvenu decu i što nisam čula da su i za jednu otmicu krivi oni.
Cigani Ili Romi – Odlučite Sami
Stari romski zanat – prošnja poprilično iritira naš narod. Stvarno su dosadni. Od njih ne možete normalno da startujete na semaforu kad se “otvori” zeleno svetlo, ne možete normalno da uđete u crkvu, ne možete normalno da popijete piće jer vam se na smenu neprekidno muvaju oko stola tražeći “neki dinar” i obično se povede polemika kako su bezobrazan i lenj narod jer prose umesto da lepo idu i rade neki pošten posao. I sve bi bilo divno i krasno kad bi neko pristao da im da neki, bilo koji, pošten posao što niko neće, ko je lud da dozvoli sebi da se o njemu priča kao o nekome ko zapošljava Cigane, ko ima “cigansku” firmu…
Svakome ko pametno konstatuje da je lakše prositi zakonom bih odredila jedan dan prošnje kao društveno koristan rad pa da vide kako je lako sedeti na betonu, moliti, biti zaobilažen, pljuvan i biti podložan srpskoj verbalno-psovačkoj radnji “J…. ti majku cigansku!”. Mislite da je lako? Da su navikli? Da im je svejedno, oni su samo Cigani…
Koliko Roma ima u Srbiji svodi se samo na pretpostavke jer mnogi od njih nikada nisu upisani u matične knjige rođenih pa samim tim zvanično ne postoje sem kao socijalni problem.
Trbuhom za kruhom…>>