Emocije
Od svih emocija obojenih mnogim bojama, najgorče mi je susresti se sa, kako i samo ime znači – jedom. Jed – tiha mržnja, pakost, ozlojađenost, povređenost, uvređenost, želja za osvetom, težnja za izradom slike o sebi pred sobom i drugima kao ponosne žrtve, želja za tim da se drugi prikažu kao (o)loši, neizrečena želja za njihovom kaznom, pauza u govoru i zadržan širom otvoren pogled sa malo skupljenim nosem koji vuče na emociju gađenja.
Jed… Osoba najčešće pojede sebe u svemu tome, a na površinu kao da izlazi neki osećaj gorak… Baš onako kako i nađoh dok sam tražila i značenje reči jed sa sajta Jezikofil :
📖”Kada čujete reč jed, na šta prvo pomislite? Verujem da će većina reći: ljutnja, bes, gnev, nervoza i sl. Međutim, prvo, primarno značenje imenice jed (onako kako ga beleži Rečnik SANU) u vezi je sa konkretnom materijom koja predstavlja produkt biofiziološkog ponašanja jednog organa ljudskog organizma. Tek je sekundarno značenje u vezi sa ljudskim emocijma.
Jed
1 žućkastozelenkast sok gorkog ukusa koji luči jetra, žučni sok, žuč.
2. ljutina, gnev, bes, ogorčenje, ozlojeđenost; mržnja.
Primarno značenje date lekseme jeste tečnost koju luči jetra. Prema narodnom verovanju jed (žuč) je gorkog ukusa.”
Emocije
💚 Teška je ovo emocija, otrovna, po telo pre svega, a i po međuljudske odnose. Zamišljam je kao gnoj koji polako curi iz rane duboko sakrivene u samoj ličnosti. A kada na momente nestane, pojave se najbiserniji blistav pogled u očima, najlepša ozarenost i osmeh kod osobe, najsjajnija koža, utisak čiste vode sa izvora…
A teško se prilazi tim izvorima, tuge i lepote, otežan put, krivudav, kamenoloman, sa mnogo prepreka i sa porukom da se ne ide tuda, da se odustane, da se vrati na neko bezbedno mesto….
Ono što znam je da ne odustajem, ni kod sebe ni kod klijenata na tim putevima, moguće je samo da napravimo pauzu, da odmorimo, da se pravimo da ništa ne postoji, pa nastavljamo….
Ne znam kuda vodi kraj ovog teksta, kao i tog puta, jer svaki je drugačiji i u tome je njegova lepota, u neizvesnosti i u samom putovanju…
Tekst preuzet sa FB stranice Moj psiholog – Sunčica Jovanović