Helen Keler kao inspiracija
Osoba koja je inspirisala mnoge, a ko je inspirisao nju?
Sa devetnaest meseci je preležala težak encefalitis i tada potpuno oslepela i ogluvela. Dok su druga deca učila da govore, ona je živela u sopstvenoj tišini i tami, gluvonemoslepa.
Helen Keler je jednom izjavila da osobe koje su gluvonemoslepe su najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih. U tako mračnoj situaciji, reklo bi se da su podvizi gotovo nemogući.
Pa kako je neko ko je bio u početku s pravom sumoran zbog svega navedenog uspeo da vodi vrlo zanimljiv i ispunjen život: uživala je i bila je uspešna u jahanju, plivanju, jedrenju i biciklizmu, napisala je nekoliko knjiga, čitala je na četiri jezika, a imala je prilike i da se upozna sa velikim ljudima kao što su Mark Tven i Aleksandar Grejem Bel.
Odgovor bi mogao da bude En Salivan (njih dve na slici). En Salivan je večna inspiracija za sve učitelje i nastavnike koji pomažu svojim učenicima da razviju svoj potencijal.
Pogledajte film o ovoj fantastičnoj ženi
Sa sedam godina Helen je dobila kućnu učiteljicu, Eni Mensfild Saliven.
En je prvo naučila Helen da koristi ručnu azbuku. To je jezik znakova u kojem svakom slovu odgovara jedan znak „otkucan” u ruku gluve i slepe osobe. Na taj način se mogu spelovati cele reči i izraziti kompletne misli.
Zatim je Helen ovladala veštinom „očitavanja” govora drugih, stavljanjem srednjeg prsta na usne, a palca na grlo govornika. Ubrzo je koristila i Brajevu azbuku, a zahvaljujući upornosti i predanosti svoje učiteljice, ovladala je govorom ‒ što je predstavljalo pravo čudo za nekoga ko je lišen sluha.
En Salivan je shvatila da je devojčici potrebno mnogo više obrazovnih podsticaja od onih koje joj može priuštiti u kućnim uslovima. Odlaze zajedno najpre u Institut za slepe Perkins, zatim u školu za gluve u Njujorku, žensku gimnaziju u Kembridžu i na kraju u Koledž Redklif, gde Helen stiče visoko obrazovanje.
Na tom putu, En Salivan je svoju učenicu verno pratila u ulozi interpretatora, „prevodila u ruku” ono što su učitelji govorili, prevodila beleške na Brajevu azbuku, uprkos svom lošem vidu ‒ čitala iz udžbenika i knjiga…
Helen Keler je postigla veoma visok nivo obrazovanja, diplomirala je, doktorirala, bavila se književnim i humanitarnim radom. Na tom putu, sve vreme uz nju je bila njena učiteljica.
Dve žene su postale nerazdvojne i veoma zavisne jedna od druge. One su zajedno živele i putovale. Privatni život En Salivan u potpunosti je bio podređen Kelerovoj, u toj meri da je jedva pristala da se uda, i to pod uslovom da ne napušta Helen.
Kada je govorila o svojoj učiteljici, Helen Keler je istakla da je suština svega što ju je En Salivan naučila ‒ bila ljubav. Zahvaljujući toj ljubavi, njen život je bio ispunjen.
Tako se lanac dobrih dela nastavio.
Helen je uticala i pomogla i ljudima u Jugoslaviji.
Ona je uložila dosta napora kako bi pomagala hendikepiranim osobama i otvorila je mnoge fondacije. Putovala je po svetu i između ostalog 1931. godine posetila je Jugoslaviju kao gost Doma slepih u Zemunu. Tada ju ju upoznao i prvi jugoslovenski pedagog Veljko Ramadanović. Koji je o tom susretu napisao knjigu „Helen Keler moj susret i razgovor sa njom“.
Hvala stranici: radioaktivnikomarac