Ksenija Atanasijević rođena je u Beogradu 05.02. 1894.
„Naša je sveta dužnost da ne razvejavamo i ne rasparčavamo svoju duhovnu tekovinu. Jer, makoliko jada i udaraca da je čovek primio i podneo, on je pobednički isplivao iz svih mutnih vrtloga života, ako je uspeo da održi neoštećenu svoju individualnost i da u potpunosti spase svoja unutrašnja važenja. A najveće je postignuće umreti sa svešću da se pod teretom postojanja nismo slomili.“ (Ksenija Atanasijević, „Smisao i vrednost egzistencije“)
Na današnji dan 1894. godine u Beogradu je rođena Ksenija Atanasijević, filozof i jedna od najobrazovanijih žena svog doba kod nas.
Posebno se bavila filozofijom morala i položajem žena. Njeni prvi radovi bili su iz književnosti.
Sa najvišim ocenama diplomirala je 1920. na Beogradskom univerzitetu, na grupi za čistu filozofiju sa primenjenim filozofskim disciplinama i klasičnim jezicima, a potom odlazi na jednogodišnje postdiplomske studije u Pariz.
Ksenija Atanasijević
Doktorsku tezu „Brunovo učenje o najmanjem“ odbranila je 20. januara 1922, takođe sa najvišom ocenom i tako postala prva žena u Srbiji koja je stekla titulu doktora nauka na Beogradskom univerzitetu, a potom i prva žena docent i prva žena vanredni profesor kod nas.
Prokrčila je put svim budućim ženama univerzitetskim profesorima u našoj zemlji, ali kada je počela da predaje na Filozofskom fakultetu već na prvoj sednici kojoj je prisustvovala Tihomir Đorđević joj je rekao: „Čestitam gospođice, ušli ste u pakao!“.
Svojim predavanjima iz filozofije izazivala je divljenje i poštovanje studenata, ali je baš time zasmetala kolegama i na kraju, zahvaljujući spletkama i podmetanjima, udaljena je sa Univerziteta.
Iako je ostala bez posla i prihoda nije odustala od svog rada, od društvenog aktivizma, pisanja i bavljenja filozofijom. Nakon udaljavanja sa Univerziteta radila je u Ministarstvu prosvete, zatim u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci Srbije.
Bila je među prvima u našoj sredini, a i u Evropi, koji su pisali protiv nacionalsocijalizma i osuđivali progon Jevreja.
Njena bibliografija ima više od 450 jedinica, a prevođena je na nemački, francuski, holandski, bugarski, češki… Iako u domovini nije dobila nijedno društveno priznanje još kao mlada naučnica proglašena je za počasnu građanku Atine, a 1939. odlikovana je u Bugarskoj.
U svojoj biografiji 1972. kaže o sebi, u trećem licu jednine: “Piše ono što joj se čini da treba još da kaže. Više od svega, želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje.“
Preminula je 1981. godine u Beogradu. Sahranjena je na Novom groblju.
Kako nije imala potomstvo i bliske srodnike, nije bilo nikoga ko bi osećao potrebu da plaća godišnju naknadu za održavanje njenog grobnog mesta.
Nekoliko godina nakon smrti njeni posmrtni ostaci su ekshumirani i pohranjeni u masovnoj grobnici bezimenih i zaboravljenih.
Ksenija Atanasijević od tada nema grob.
Uspomena na nju ostala je u sećanju i mislima malog broja njenih sunarodnika.
