Mucanje nastaje kada je misao deteta „brža“ od razvoja govora, kada dete želi da kaže više nego što može.
Veća je verovatnoća da će dete mucati ako ima:
Porodična istorija mucanja
Muca 6 meseci ili duže
Drugi poremećaji govora ili jezika
Jake emocije zbog mucanja ili članova porodice sa strahovima ili zabrinutostima
Veća je verovatnoća da će dete mucati ako ima:
Porodična istorija mucanja
Muca 6 meseci ili duže
Drugi poremećaji govora ili jezika
Jake emocije zbog mucanja ili članova porodice sa strahovima ili zabrinutostima
Ne postoji lek za mucanje. Rani tretman može sprečiti da se mucanje nastavi u odraslom dobu. Koriste se različite tehnike da bi se vaše dete naučilo veštinama koje mu mogu pomoći da govori bez mucanja. Na primer, logoped može naučiti vaše dete da uspori govor i nauči da diše dok govori.
Postoji nekoliko vrsta mucanja:
Razvojno (fiziološko) mucanje. Ovo je najčešći tip mucanja kod dece. Obično se javlja između 2. i 5. godine života. Može se desiti kada razvoj govora i jezika deteta zaostaje za onim što on ili ona želi da kaže.
Psihogeno mucanje. Psihogeno mucanje je oblik mucanja koji se javlja kao rezultat psiholoških faktora (nakon emocionalne traume). Osobe koje pate od psihogenog mucanja obično nemaju istoriju govorno-jezičkih poremećaja.
Neurogeno mucanje. Neurogeno mucanje može se desiti nakon moždanog udara ili povrede glave. Osobe obično imaju teškoće u kontroli govora, što može uključiti blokade, ponavljanje reči ili produžene zvukove.
Uglavnom se svodi na ponavljanje prvog glasa, npr: „i-i-i-idem napolje“… ponavljanje sloga npr: „da-da-da-daj mi igračku“… ili ponavljanje cele reči, npr: „ima-ima-ima kolača?“ Ovakav način govora dešava se jer nedozrela govorna muskulatura ne može da isprati misaoni tok koji se u tom uzrastu karakteriše brzim prelazom sa jedne na drugu misao i da izabere adekvatnu reč iz velikog fonda reči koji se naglo razvio.
Naša iskustva i istraživanja su nas uverila da su u mucanju asocirani poremećaji različitog stepena sva četiri kanala što daje sliku sindroma mucanja, kao rezultat narušenosti psihofizioloških i govornih funkcija.
Mnoga istraživanja su pokazala da je kod mucanja značajno narušena akustička struktura govora, oslabljen sluh na dominantnom uhu, prisutna konfuzija u redosledu reči, sažimanje glasova, inverzija i ispuštanje slogova, izostavljanje nekih vrsta reči i gramatičkih oblika i slično.
Navedeni poremećaji upućuju na neophodnost audiolingvističkog tretmana u terapiji primarnog mucanja, sa kojim treba započeti čim se pojave prvi znaci disfluentnog govora kod deteta.
Najbolji savet jeste da se ne obraća pažnja na pojavu mucanja i da se takav govor ne ispravlja.
Dete se ne oseća loše sve dok ga ne uplaše reakcije okoline. Zato su uloga porodice i ponašanje okoline presudni za umanjenje, odnosno iščezavanje fiziološkog mucanja.
