Šta je sreća?
Jedna besana noć. I evo, gledam ove naše društvene mreže i pokušavam da dokučim zašto ljudi glume sreću koju ne osećaju?
Osim sebe koga još pokušavaju da zavaraju?
Tako se setih kako sam pre nekoliko decenija prvi put čula da je psiholog Ričard Bental predložio da se u klasifikaciju psihijatrijskih poremećaja uvede i sreća, (stručniji naziv “afektivni poremećaj prijatnog tipa”). Razlozi koje je naveo je da je u pitanju statistički devijantno stanje, odnosno, značajno ređa pojava nego tuga (koja kada je duboka i kontinuirana prelazi u depresiju) i da je sreća najčešće iracionalna, utiče na način razmišljanja, da je karakteriše bezbrižan stav i impulsivno ponašanje…
Kada sam to tada čitala, ništa nisam razumela. Mislila sam, da li to znači da biti srećan znači imati poremećaj a da je “normalno” biti nesrećan? Ili, da mi svi težimo nečemu što je ustvari, poremećaj? Danas, sve to bolje razumem. I, sad nešto razmišljam…
Ako je Bental mislio da je sreća poremećaj šta li bi tek rekao za one koji nisu srećni a pokušavaju da ubede svoju okolinu da jesu? Ali, meni se čini da što neko više pokušava da nas uveri kako je srećan, to više unutar sebe skriva duboku tugu…
Preuzeto sa FB stranice Jelena Holcer
Jelena Holcer je diplomirani pedagog, osnivač Škole za roditelje, autor vodiča
U moru informacija, iskustava i svedočanstava, ali i knjiga o roditeljstvu, često ostajemo zbunjeni. I nikog nema da nam kaže da je to normalno, da je roditeljstvo dinamičan fenomen, i da čovek postaje roditelj zajedno sa svojim detetom.
U knjizi Kako se čitaju deca Jelena Holcer nas na primeru izuzetno zanimljivih crtica iz razgovora sa decom uči da to što nam deca govore najpre čujemo, a onda i shvatimo.
Kada usvojimo tu ideju, Jelena nas podseća da treba da usvojimo još jednu, onu koju često preskačemo i guramo pod tepih od trenutka kada postanemo roditelji, naročito na našim prostorima: biti roditelj ne znači zaboraviti na sebe i svoju ličnost, svoje potrebe i želje.
