Sveti Ignjatije Antiohijski čiji spomen danas slavimo je bio učenik Svetog Jovana Bogoslova koga je po predanju sam Hristos držao na rukama, zbog čega ga zovu i Bogonosac, mučenički je postradao 107. godine u Rimu. U areni, bačen pred izgladnele lavove.
Osim čestitki svima koji slave svetog Ignjatija kao svoju Krsnu Slavu, prilika je da se podsetimo na postojbinu svetog – Siriju čije novo mučeništvo još uvek ne prestaje. Da se pomolimo Svetom Ignjatiju za sirijske novomučenike. A možemo da razmislimo još o po nečemu.
Gledajući lavove na ikonama svetog Ignjatija možemo da razmislimo i o moćnim silama prirode koje lavovi od pamtiveka simbolišu. Na ikonama nema zla, pošto su one simvolički prenos iz budućnosti u kojoj će Bog biti Sve u svemu. I osim Boga i onoga što se sa Bogom spojilo ničega neće ostati. Neće ničega ostati od zla, oštećenja dobra. Zato na ikonama nema senke.
Tako su i lavovi prisutni na ikonama kao umiljate životinje. A lavovi su svetome doneli jezivu smrt.
Još jedan lav, mnogo “personalizovaniji” od lavova-ubica iz rimske arene pojavljuje se često na ikonama. U žitiju Svetog Gerasima Jordanskog zabeleženo je kako je sveti starac jednom video lava kako riče od bola, jer mu je trn bio u nozi. Gerasim je prišao, prekrstio se, i izvadio lavu trn iz noge. Lav se tada tako ukrotio, da je došao za Gerasimom u manastir i tu ostao do njegove smrti, a kada je Gerasim umro, i lav je umro od bola za njim.
Priroda je priroda, niti je zla niti dobra. Zlo u prirodu pripušta čovek. A natprirodno Bog otkriva i preko prirode i preko čoveka. Izgladnjivani i razdraživani lavovi poslužili su kao oruđe zla, a lav kome je pomogao sveti Gerasim u Jordanskoj pustinji postao je živa slika budućeg natprirodnog dobra.
Sad, dok je priroda u zimskom mirovanju možemo lakše da je sagledamo i setimo se naše odgovornosti za celokupnu tvorevinu koju nam je Bog poverio na korišćenje ali i staranje o njoj. Ne znači da će lavovi od reda postati umiljati kućni ljubimci niti da ćemo jezera pretvoriti u oranžadu – kako su to svojevremeno pisali neki utopisti, ali sigurno je da se prema prirodi možemo odnositi sa više odgovornosti. Ne zloupotrebljavati je, štititi se od nje koliko je potrebno i pre svega biti zahvalan Bogu za sve ono što nam je dao na staranje.
Čovek može da postrada od prirode, ali Svetog Ignjatija nisu umorili lavovi već zlo kome su se bezbožni predali. Ali od onoga koji je sa Bogom zlo se odbija i smrt odstupa. Zato – moli se za nas sveti Ignjatije.
Tekst je preuzet sa FB stranice Nenad Ilić
