Sveti Nekatarije Eginski obeležava se 09.11.2019 po julijanskom kalendaru, ili 22.11.2019 po gregorijanskom
Ova novojavljena zvezda na nebu Crkve Hristove, bogonosni otac naš Nektarije, rodio se u Silivriji Trakijskoj 1. oktobra 1846. godine od pobožnih i siromašnih roditelja Dima i Vasilike, dobivši na krštenju ime Anastasije. Prve temelje obrazovanja Anastasije dobi u svom rodnom mestu, a u četrnaestoj godini otputova u Carigrad, gde ga neki rođak primi za pomoćnika u trgovačkoj radnji. Još od ranog detinjstva se pokazala njegova ljubav prema knjizi. Kao dete pravio je knjige od komada papira, objašnjavajući majci kako želi da u knjige zapisuje reči Božje. Pravio je takođe od hartije i sveštene odežde, pokazujući time svoju ljubav prema svešteničkom pozivu i otkrivajući svoje buduće prizvanje.
Rad u trgovini nije ugasio u njemu tu žeđ za naukom. Svaki slobodni momenat koristio je za čitanje, razvijajući u sebi sve više ljubavi prema Crkvi. Pored svetovnih drevnih grčkih mislilaca i filosofa osobito je voleo da čita Svete Oce, iz kojih je ispisivao pojedina mesta radi sebe ali i radi drugih. Ponekad ih je, kako sam svedoči, ispisivao na hartiji iz radnje kojom je zamotavao robu, tako da je zajedno sa prodatom robom davao svojim mušterijama i poučne tekstove radi njihove duhovne koristi. Docnije je te duhovne tekstove sabrao u jednu knjigu pod nazivom “Riznica izreka” i štampao.
Sveti Nekatarije Eginski
Inače od samog detinjstva se odlikovao svojom usmerenošću na duhovni život, izdvajajući se time od svojih vršnjaka i pokazujući malo interesa za njihove nestašluke. Tako je i u Carigradu koristio svaku priliku da učestvuje na svakodnevnim bogosluženjima, noseći se još tada mišlju da primi monaški čin i da postane sveštenik. Tu u Carigradu on bi, posle nekog vremena, postavljen za vaspitača u školi metoha Groba Gospodnjeg: nižim razredima je bio vaspitač a sam je pohađao više razrede.
U svojoj dvadesetoj godini Anastasije napusti Carigrad i primi se da u selu Litiju na ostrvu Hiosu bude učitelj. Tu ostade sedam godina, poučavajući ne samo decu nego i odrasle ostrvljane, potstičući ih na pobožnost i vrlinu, koliko rečju toliko i ličnim svojim primerom. Pazio je na svoje ponašanje i provodio život uzdržljivosti i skromnosti. Često se posle predavanja povlačio u svoju sobu, provodeći slobodno vreme najviše u čitanju i molitvi. Hram ne samo što je redovno pohađao, dajući kao učitelj primer svima, nego je mnogo puta i propovedao u njemu Hristovu blagu vest spasenja.
Žeđ za dubljim duhovnim životom učinila je da postane česti gost “Novog manastira” na Hiosu, koji obnovi starac Pahomije, monah svetog života, sa kojim je mladi učitelj Anastasije vodio duge i česte razgovore. Starac Pahomije mu otkri tajne svete monaške filosofije kao “nauke nad naukama i učvrsti u njemu žeđ za podvižništvom. Rszultat svega toga bilo je njegovo primanje angelskog obraza, koje se dogodi 7. novembra (1876. g.) u gore pomenutom manastiru na Hiosu. Mladi monah dobi ime Lazar, bi pribrojan manastirskom bratstvu i postavljen za sekretara. Svo bratstvo neobično ga je volelo zbog njegove revnosti i spremnosti da bude svima od pomoći.
Sveti Nekatarije Eginski
Posle godinu dana rukopoloži ga mitropolit Hioski Grigorije za đakona u hramu svetih mučenika Mine, Viktora i Vikentija, davši mu novo ime Nektarije. Đakon Nektarije ostade u svom manastiru još dve godine, izučavajući sa još većim žarom Sveto Pismo i Svete Oce. Želja mu je bila da studira teologiju, ali za to nije imao novaca. No Bog umudri imućnog Jovana Horemina sa Hiosa i on ga posla da o njegovom trošku studira u Atini. Došavši u Aginu, Nektarije završi gimnaziju potom i Bogoslovski fakultet (1885.), trudeći se dan i noć. Pri završetku gimnazije umre njegov dobrotvor Horemin i on se no savetu prijatelja obrati za pomoć Aleksandrijskom patrijarhu Sofroniju. Blagodareći patrijarhovoj preporuci upisa se na fakultet u Atini, a kasnije dobi i stipendiju, koja mu omogući blagovremeni završetak studija.
Posle okončanja bogoslovske nauke đakon Nektarije otputova u Aleksandriju, gde ga rečeni Patrijarh rukopoloži za prezvitera u patrijaršijskom hramu Sv. Save Osvećenog (23.marta 1886. g.), proizvevši ga uskoro u čin arhimandrita, u hramu Sv. Nikole u Kairu. Ocenivši njegove sposobnosti i vrlinski život, Patrijarh mu poveri dužnost propovednika i sekretara Patrijaršije.
Sveti Nekatarije Eginski iscelitelj neisceljivih bolesti
Budući svetitelj se pokaza veoma revnosan u svom poslu, vršeći svoju dužnost sa strahom Božjim i mnogom ljubavlju. Blagodareći njegovom trudu i zalaganju bi ubrzo živopisan hram Sv. Nikole. Za vreme svog svetog služenja ovaj hristoljubivi muž zadobi veliku ljubav naroda i steče poverenje, tako da posle tri godine svog boravka u Aleksandriji bi izabran za episkopa drevne Pentapoljske episkopije. Tako zapaljena svetiljka njegova bi postavljena na svetionik, da svetli svima svetloljubcima svetlošću evanđelske istine i vrline. Glas o njemu kao mužu punom vrlina i znanja još se dalje čuo, a ljubav narodna prema njemu sve više je rasla. No njegova jedina briga beše i dalje kako da ugodi Bogu i da bude od što veće duhovne koristi narodu Božjem.
Ugled, međutim, koji on steče za tako kratko vreme, i duhovna živost koju on izazva u Crkvi, ne bi svima po volji. Sve to, umesto da bude povod radosti, izazva kod nekih nerazumnih ljudi zavist. Ovi ljudi uspeše da ga opanjkaju kod patrijarha Sofronija. Oni počeše da šire vesti kako se on sprema da posle njega zauzme patrijaršijski presto, koristeći se narodnim poštovanjem i pridobijajući narod za sebe.
Da bi ostvarili svoj cilj i što bolje uspeli u svojoj zamisli da otstrane Svetoga, pokušali su da uprljaju i njegov moralni lik. Patrijarh, avaj, poverova tim klevetama, tajno posejanim kao satanski korov, pa ga bez ikakvog suda ili saslušanja, razreši od poverene mu dužnosti. Prvo mu dozvoli da može ostati u patrijaršiji, ali uskoro posle toga uputi mu zahtev da napusti patrijaršijski grad i da. otputuje kuda hoće. Uzalud je svetitelj tražio objašnjenje za nepravedni postupak učinjen prema njemu; bez presude i optužbe on bi odbačen i proteran, tako da se celog njegovog zemaljskog života na njemu ostvarivaše blaženstvo Gospodnje: “Blago prognanima pravde radi.. .”
Narod, saznavši za njegov odlazak, tugovao je za njim i pisao mu: “Duboko smo ožalošćeni Vašim odlaskom, jer osećamo u srcu svom nenadoknadivi gubitak i smatramo za veliku štetu to što smo se lišili omiljenog Arhijereja i predobrog i izuzetno trudoljubivog klirika”.
Napustivši tako Egipat, “u nadi”, kako sam pisaše kasnije nasledniku aleksandrijskog trona patrijarhu Fotiju, “da će primiti pravdu u dan u koji. bude hteo Gospod”, – ovaj nezlobivi pastir slovesnog stada stiže u Atinu. Namera mu je bila da produži za Svetu Goru i da u njoj ostane, ali na savete prijatelja zadrža se u Grčkoj. Bio je bez sredstava za život; sve što je imao u Egiptu bio je razdelio sirotinji i upotrebio za štampanje dušekorisnih knjiga, a uz to bila su mu uskraćena sva arhijerejska primanja od momenta samog rukopoloženja. Tako ostade godinu dana u Atini, ni kod koga ne nalazeći razumevanja niti službe.
Sveti Nekatarije Eginski
A i to bi da bi Bog isprobao njegovo trpljenje i da bi njegova svetiljka što jače zasijala. Na kraju ga odredi Sveti Sinod Grčke Crkve za putujućeg propovednika u Evijskom srezu, njega koji je bio ukras Aleksandrijskog trona! On to primi sa smirenjem, vršeći savesno svoju dužnost. Posle dve godine bi premešten u Ftiotidsku i Fokidsku oblast, propovedajući i tu blagu vest Hristovu. Reč njegova bila je snažna i prosta a narav smerna i bratoljubiva, tako da je narod s radošću slušao blagu vest spasenja iz njegovih svetih usta.
Tu ostade Sveti godinu dana propovedajući i učeći narod, a potom bi postavljen za upravnika Rizarijeve Bogoslovije u Atini, gde ostade sve do podnošenja ostavke (1908. g.), koju podnese iz zdravstvenih razloga i radi želje da se povuče u manastir. Ova poznata Bogoslovija, koja je dala veliki broj vrsnih trudbenika u vinogradu Gospodnjem i radnika na prosvećivanju narodne duše, pre njegovog dolaska ne beše nažalost u dobrom poretku i stanju. Preuzevši školu u svoje ruke, on, zbog svog svetog života i izuzetnog obrazovanja i crkvenog i svetovnog, zbog načina ophođenja i prema učenicima i prema svim ostalim u školi, zadahnu školu novim duhom, zadobivši poverenje svih.
Novi Rektor istovremeno je upravljao školom i predavao Pastirsko bogoslovlje i druge predmete, pisao brojne dušekorisne spise i bio duhovni otac, i to ne samo onih u školi već i mnogih van nje. Živeo je životom prostog monaha, smireno i sa poštovanjem se odnoseći prema svima, malima i velikima. I dalje je propovedao neumorno slovo Božje u školskoj kapeli, gde su mnogi dolazili i sa strane da čuju njegovu reč punu sile i mudrosti, da se ispovede kod njega i prime očinski savet. Često je služio i propovedao i van škole u hramovima Agine i Pireja. Njegova ličnost i reč privlačili su duše kao magnet gvožđe, njegova pouka ostavljala je duboke tragove u srcima ljudi, jer je bila “delatna i solju začinjena”.
Sveti Nekatarije Eginski – Svete mošti
Svete mošti Svetog oca Nektarija biše prenesene prvo u bolničku kapelu a potom u Pirejsku luku kod hrama Svete Trojice, gde se uskoro okupi mnoštvo naroda, kome je on nekad blagovestio radost Vaskrslog Hrista i Njegovu nauku. Na njegovom mirnom i spokojnom licu mnogi primetiše nešto neobično: kao da se znojilo nekim miomirnim znojem od koga je bila mokra i kosa i brada, i taj miris se širio oko sanduka. Njegovo verno duhovno čedo Kosta Sakopulos, kome je Sveti bio i otac i majka, brisao je pamukom ovaj miomirni znoj, zadivljen onim što se zbiva i pogružen u tugu za svojim duhovnim roditeljem. Neki od tu prisutnih uzimahu od njega gučice toga pamuka, pobožno se mažući time po licu i zadržavajući to radi blagoslova.
Sveto telo ovog čoveka Božjeg bi odatle ukrcano na lađicu i plovljaše plavim i kao njegova duša čistim vodama morskim prema ostrvu Egini. Sav narod sa sveštenstvom i monaštvom ostrva beše mu izašao u sretanje. Uz tužnu zvonjavu svih ostrvskih zvona, uz prisustvo pomesnih vlasti, sveštenstva i monaštva, bogoslova Rizarijeve Bogoslovije obučenih u mantije, i mnoštva naroda, zemni miomirisni ostaci Sv. Nektarija biše na rukama preneseni od mora do manastira, oko dva sata hoda.
Djeve monahinje, učenice njegove, sa prepodobnom i slepom Ksenijom na čelu, i sav narod, oplakivali su odlazak Svetoga sa zemlje. Posle izvršenog opela u manastiru, uz prisustvo mnoštva klira i naroda, mošti Svetoga biše sahranjene u crkvenom dvorištu s južne strane, tri dana posle prispeća u manastir.
Pored svetog mira, koje se širilo od moštiju usnulog Jerarha Hristovog sve do momenta njegovog pogreba, dešavahu se i druga čudna znamenja oko Svetiteljevih moštiju.
Čudotvorno dejstvo Svetitelja Eginskog Nektarija osećalo se od prvoga dana njegovog usnuća, i na Egini i van nje, tako da se slava imena njegovog širila iz dana u dan među pobožnim narodom i rasla je narodna ljubav prema njemu. Posvedočen vrlinskim životom i čudesima, pokazavši se novi mirotočac i iscelitelj neisceljivih bolesti, pod vulkanskom navalom narodne pobožnosti i poštovanja, Sv. Nektarije bi i zvanično pribrojan saboru Svetih 20. aprila 1961. godine, odlukom Carigradskog patrijarha Atinagore i Sv. Sinoda Velike Hristove Crkve.
