Crkveni kalendar za 16/29 avgust

Nerukotvorena obraz Gospoda Isusa Hrista

16. AVGUST

POVEST

O NERUKOTVORENOJ IKONI GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA

i o njenom prenosu u Carigrad (Arhimandrit Dr Justin Popović, Žitija Svetih za avgust)

Uono vreme kada Gospod naš Isus Hristos življaše na zemlji među ljudima i prohođaše gradove i sela Judeje i okolnih zemalja propovedajući Evanđelje i isceljujući svaku bolest i svaki nedug na ljudima, življaše u sirijskom gradu Edesi, s one strane reke Eufrata, knez neki Avgar. On bolovaše od neizlečive bolesti gube: spolja beše pokriven plavkastim ranama, a unutra mu se raspadahu kosti, i svi mu udovi behu raslabljeni. Čuvši o Gospodu Hristu i o velikim čudesima koja čini, kako rečju Svojom isceljuje gubu, raslabljenost i svaku bolest po ljudima, Avgara obuze silna želja da svojim očima vidi Tvorca takvih čudesa, nadajući se da i sam dobije od Njega isceljenje. No pošto njemu beše nemoguće da sam ide u Judeju, on posla molbu Gospodu Isusu, moleći Ga da dođe k njemu u Edesu. Ali sumnjajući da će Gospod hteti doći k njemu, Avgar uputi u Palestinu iskusnog živopieca Ananiju da živopiše lik Njegov, da bar gledanjem lika Njegova olakšava sebi bolove; tako velika beše ljubav njegova prema Gospodu Hristu, izazvana onim što on beše čuo o Njemu.
Pismo kneza Avgara Gospodu Isusu glasilo je ovako: „Avgar knez Edeski Isusu, blagome Spasitelju koji se u telu javio u Jerusalimskim pokrajinama, radovati se! Do mene je dopro glas o Tebi i o preslavnim čudesima Tvojim, da Ti bez lekova i bilja isceljuješ bolesti: slepima daješ vid, hromima hod, gubave očišćuješ, iz ljudi nečiste duhove izgoniš, raslabljene koji godinama leže na odru isceljuješ rečju, i mrtve vaskrsavaš. Slušajući to o Tebi, ja sam došao do dvojakog zaključka o Tebi: Ti, ili si Bog, koji je sišao s neba, ili si Sin Božji, pošto takva divna čudesa činiš. Stoga Ti i upućujem ovu smirenu molbu moju, da se potrudiš doći k meni i isceliti neizlečivu bolest moju, od koje već mnogo godina patim. Takođe čujem i to, da te Jevreji mrze i hoće da Ti učine neko zlo. Ja pak imam grad, iako ne veoma velik, ali lep i izobilan svakim blagom. Dođi dakle kod mene i živi sa mnom u mome gradu, u kome će se naći za nas obojicu ono što nam je potrebno“.

Crkveni kalendar za 16/29 avgust

Sa ovim Avgarevim pismom živopisac Ananija stiže u Jerusalim. U Jerusalimu on vide Gospoda Isusa usred mnoštva naroda gde na ravnom mestu govori pouku narodu, ali Mu se ne mogaše približiti od silne teskobe i tiskanja. Očekujući da se narod raziđe, Ananija stade na jedan poveći kamen i pažljivo posmatrajući Spasiteljevo lice pokušavaše da ga živopiše. Ali mu to beše nemoguće, jer Svevidac, nenakloljen živopiščsvoj nameri, menjaše presveto lice Svoje božanskom, nepostižnom i neizobrazivom slavom i blagodaću. Dugo se Ananija truđaše, ali bez ikakvog uspeha. Gospod pak naredi apostolu Tomi da ide i dovede mu tog čoveka koji, stojeći na kamenu, živopiše Njegovo lice. Kada ga dovedoše, i dok on još ne beše ni progovorio, Gospod ga pozva k sebi po imenu i po zanimanju, nazvaši ga Ananijem živopiscem i otkrivši mu razlog zbog koga je došao, i upita ga: „Gde je pismo kneza tvoga Avgara, koje si mi doneo iz Edese?“

Ananija, udivljen i zapanjen ovom prozorljivošću Gospoda Isusa, brzo izvadi pismo iz nedara i s trepetom ga predade u ruke Spasitelju. Pročitavši pismo, Gospod otpisa Avgaru ovako: „Blažen si, Avgare, što si poverovao u mene ne videvši me. Jer je pisano o meni: da oni koji me vide neće verovati, a koji me ne vide poverovaće u mene i naslediće život večni. Ti mi pišeš da dođem k tebi, ali meni valja izvršiti ono radi čega sam poslan, i po izvršenju vratiti se k Ocu koji me posla. Kada budem uznesen k Ocu, ja ću ti poslati jednog od mojih učenika, koji će te potpuno isceliti od tvoje bolesti, i kroz krštenje podariti život večni tebi i onima što su s tobom“.

Crkveni kalendar za 16/29 avgust

Napisavši takvo pismo Avgaru, Gospod Hristos ga zapečati pečatom, na kome je jevrejskim slovima stajalo napisano: Božije viđenje, Božanstveno čudo. – Zatim Gospod, ispunjujući drugu želju Avgarevu i živopiščevu, naredi da se donese voda, te On umi presvetlo lice Svoje, i ubrisa ga podanim Mu četvrtastim ubrusom. I, o čuda! prosta voda pretvori se u boju, i na ubrusu se upisa savršeno prečist lik Njegov. Predajući taj ubrus sa Svojim likom Ananiji i pismo, Gospod reče: „Nosi i predaj onome koji te posla“. (Ovo se dogodi u poslednje dane života Spasiteljeva na zemlji, pred Njegovo stradanje).

I vrati se Ananija u Edesu k svome knezu, i predade mu nerukotvorenu ikonu lica Hristova na ubrusu i pismo. Primivši ih, Avgar se ispuni velikom radošću i s ljubavlju ih celiva; i poklonivši se liku Hristovom, on se odmah isceli od bolesti, samo jedan mali deo gube ostade na licu njegovom, do onoga vremena kada je imao doći k njemu poslani od Gospoda učenik.

Posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg na nebo, u Edesu dođe poslat Božanskom blagodaću sveti Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola. Pošto dovoljno pouči Avgara svetoj veri u Hrista, sveti Tadej privede kneza krštenju; i kada se Avgar, ušavši u kupelj, krsti, tog časa nestade preostali deo gube, i on iziđe iz kupelji potpuno čist, i zdrav telom i dušom. Zajedno sa Avgarom krsti se i sav dom njegov, zatim i sav grad, i slavljaše se u Edesi ime Gospoda našeg Isusa Hrista, jedinoga istinitog Boga.

Na kapiji grada Edese bejaše idol nekog neznabožačkog božanstva, kome je svaki ulaznik u grad dužan bio pokloniti se. Tog idola Avgar zbaci i uništi, pa iznad kapije načini u kamenom zidu okruglo udubljenje, da kiša ne dopire do njega, namesti ubrus sa nerukotvorenom ikonom Hristovom na dasci od netruležnog drveta, okruži ga i ukrasi zlatom i dragim kamenjem, pa postavi na tom mestu udubljenom, iznad kapije. Pored toga on napisa zlatnim slovima ispod ikone ovo: „Hriste Bože, niko se neće postideti, ko se u Tebe nada“.

I naredi Avgar svima, da koji god ulazi u grad i izlazi iz njega ima se pokloniti božanstvenoj ikoni Hristovoj; i izdade zakon da se takvo poštovanje neizostavno ukazuje ikoni Gospodnjoj kroz vekove. Ova pobožna naredba Avgarova, potvrđena zakonom, držala se u toku mnogo godina, kako za života njegova i njegovog sina koji je posle njega knezovao u Edesi, tako i za vladavine njegova unuka. Zatim, za knezovanja u Edesi jednoga od praunuka Avgarovih, obnovi se u gradu drevno neznaboštvo: jer taj knez pokvarivši se odstupi od Hrista i skrenu u idolopoklonstvo. Ugledavši na gradskoj kapiji Hristov lik, poštovan od sviju ulaznika i izlaznika, knez kao neprijatelj Hristov uznegodova, i donese odluku da tu božanstvenu ikonu skine odatle i mesto nje postavi idola. Doznavši o tome naročitim otkrivenjem od Gospoda, episkop grada Edese dođe sa svojim kliricima noću kod gradske kapije, pope se uz lestvice, postavi pred svetom ikonom Hristovom upaljeno kandilo, ogradi to ćeramidom, pa zazida ciglom, premaza malterom i krečom, i izravna sa zidom, – jer tako beše naređeno episkopu božanskim otkrivenjem. Kada nerukotvorna ikona Hristova posta nevidljiva, neznabožni knez odustade od svoje namere. Posle mnogo vremena kod ljudi iščeze sećanje na svetu nerukotvornu ikonu, i zaboravljeno bi mesto gde ona beše zazidana. I niko ne znađaše o njoj sve do čudesnog javljenja njenog koje se posle vrlo mnogo godina dogodi na sledeći način.

Crkveni kalendar za 16/29 avgust

U dane blagočestivog cara Iraklija (610-641. g.) persijski car Hozroj sa silnom vojskom dođe pod Edesu, opkoli je, i dugo je držaše pod teškom opsadom. I kada se građani, iznemogavajući u nedoumici i velikom strahu, moljahu Bogu sa suzama, jedne noći javi se episkopu edeskom Evlaviju neka presvetla u velikoj slavi nevesta, i ukazujući prstom na gradsku kapiju i mesto u zidu ona reče: „Iznad ove kapije sakrivena je božanstvena nerukotvorna ikona Spasa Hrista; izvadi je iz zazidanosti, i dobro ćeš učiniti“.

Episkop hitno ode ka kapiji grada, pope se do pokazanog mu u zidu mesta, i nađe sve kao što mu bi rečeno u otkrivenju: poznade zazidano mesto, razida cigle, ukloni ćeramidu i nađe prečisti i presvetli lik Hristov čitav i nepovređen, i kandilo gde posle toliko godina još gori i puno zejtina; a na samoj ćeramidi, kojom je bio pokriven lik, bejaše nerukotvorno odslikan taj isti lik Hristov. Episkop uze sveti ubrus sa likom Spasovim i pokaza građanima, i svi se veoma obradovaše i ohrabriše uzdajući se u Gospoda. Episkop u litiji obnese po bedemima gradskim lik Spasov, pokazujući ga vojnicima persijskim koji opsedahu grad; i odmah se sva persijska vojska pomete u velikom strahu, i dade se u bekstvo gonjena silom Božijom. Tako grad Edesa bi izbavljen od neprijatelja svojih milosrđem Hrista Boga našeg i javljenjem nerukotvornog lika Njegovog presvetog.

Zatim, posle mnogo i mnogo godina, kada u Grčkoj carovaše Roman II zvani Lekapin (920-944. g.) sa svojim zetom Konstantinom, sinom Lava Mudrog, bi sveti ubrus nerukotvornog lika Hristovog prenesen u Carigrad iz Edese, držane od strane Saracena, jer u to vreme sva Sirija, i u njoj grad Edesa, behu pod vlašću Saracena. To prenesenje bi na ovaj način: grčki car Roman, želeći da ima u Carigradu to neizmerno blago – nerukotvorni lik Spasov, slao je mnogo puta molbu Saracenskom emiru da mu da nerukotvorni lik Hristov. A emir, moljen od edeskih hrišćana, nije hteo da da lik Hristov, i nastade rat: car Roman posla svoju vojsku na grad Edesu i opkoli ga, pustošeći okolinu. Tada Edešani poslaše molbu grčkome caru, da prekine rat i ne pustoši njihovu zemlju; ali car zahtevaše od njih Hristov nerukotvorni lik. Međutim emir saracenski, pod čijom vlašću bejaše Edesa, ne hte ga dati zabadava. Tada car hrišćanski, obuzet silnom željom da ima kod sebe nerukotvorni lik Hristov, dade emiru dvanaest hiljada srebrnika, i vrati mu dvesta uglednih Saracena koji su bili grčki zarobljenici; pored toga dade mu svoje carsko napismeno sa zlatnim pečatom, da nikada neće ići u rat na Edesu i na njenu okolinu. Dobivši na taj način ono što želi, car uze nerukotvorni lik Hristov, a sa njim zajedno i ono pismo koje, kao što je ranije rečeno, Gospod naš Isus Hristos napisa knezu edeskom Avgaru, i prenese ih svečano u Carigrad rukama arhijereja i ostalih uvaženih ljudi duhovnoga čina. Putem i u samom Carigradu bivahu mnoga čudesa od svečesnog lika Spasovog: isceljivahu se svakovrsni neduzi, – slepi progledahu, gluvi sluh dobijahu, hromi hođahu i đavoli se izgonjahu. Jedan đavoimani čovek vikaše govoreći: „Primi, Carigrade, slavu i veselje tvoje, a ti, Porfirorodni, čast carstva tvoga“. Tako vičući, čovek se taj isceli od besomučnosti.

Praznovanje prenesenja nerukotvornog lika Hristovog određeno je na šesnaesti dan meseca avgusta, kada ga upravo veoma svečano primi carska grad i postavi najpre u Crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, a zatim u crkvu Presvete Bogorodice Faroske na zaštitu grada, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Nekoliko godina kasnije car Nikifor Foka (963-969. g.) prenese iz grada Edese u Carigrad i onu svetu ćeramidu na kojoj beše odslikan nerukotvorni lik Hristov i postavi je u carskom gradu 967. godine.

Crkveni kalendar za 16/29 avgust

Prepodobni Rafailo Banatski

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG RAFAILA BANATSKOG

(Arhimandrit Dr Justin Popović, Žitija Svetih za avgust)

Prepodobni otac Rafailo življaše u 16. i 17. veku. Podvizavaše se bogougodno i dugo u svetoj lavri Srpskoj Hilandaru na Atonskoj Gori.
U to vreme manastir Hilandar imađaše po Srpskim zemljama više svojih manastirskih metoha, među kojima i jedan metoh u Banatu, na prostoru današnjega grada Zrenjanina[1]. Taj metoh je po svoj verovatnoći Hilandar dobio u svoj posed u vreme Srpskog despota Stefana Visokog (Lazarevića)[2], koji je bio dobio mesto zvano Bečkerek u lični posed od ugarskog kralja Sigismunda.[3]

U ovaj dakle manastirski metoh bi poslan od Hilandarskog bratstva prepodobni otac Rafailo radi nekog manastirskog poslušanja. Došavši u Banat, prepodobni se nastanio tamo za neko vreme na mestu gde se danas nalazi crkva Vavedenja Presvete Bogorodice (a to je mesto od najstarijih vremena poznato u Zrenjaninu kao manastir). Ovde se sveti Rafailo strogo podvizavaše, ne samo u vršenju naloženog mu manastirskog poslušanja, nego i u svim bogougodnim podvizima monaškog života, osobito u podvigu molitve i posta. Živeo je u jednoj maloj kolibi napravljenoj od obične trske, i tu se i prestavio mirno u Gospodu.

Zbog njegovih mnogih i samo Bogu poznatih podviga i vrlina, Gospod ga posetio blagodatnim darom čudotvorstva, koje se osobito projavilo po prestavljenju prepodobnoga.

Prestavio se prepodobni Rafailo i bio pogreben na onom mestu gde se danas nalazi mala crkvica njemu posvećena, tojest na jugoistočnoj strani oltara velike Vavedenjske crkve u Zrenjaninu. Na tom mestu je uskoro po prestavljenju prepodobnog Rafaila bila podignuta najpre mala kapelica, pa je kasnije usled rušenja ona popravljana i proširivana.[4]

Odmah po prestavljenju svetog Rafaila pobožni narod ovoga kraja počeo je dolaziti na grob prepodobnoga, osobito po doseljenju brojnijeg Srpskog življa u ove krajeve (posle seobe 1690. godine). Vernici i danas dolaze u crkvicu svetog Rafaila i tu dovode svoje bolesnike, koji onda prenoće u kapelici i tu im se čita Rafailova molitva, od čega po veri njihovoj bivaju isceljenja.

U manastiru pak Hilandaru, u oltaru sabornog hrama, nalazi se jedna starija ikona prepodobnog oca Rafaila, na čijoj se zadnjoj strani nalazi ovaj natpis: „Ovaj Sveti Rafail, rodom Srbin, sveštenoinok Hilandarski, poslan na put na manastirsko poslušanje u Banat, i tamo se prestavi, i proslavi ga Bog čudotvorenjem od česnih njegovih moštiju onima koji mu dolaze sa verom“.

Molitvama prepodobnog oca našeg Rafaila Hilandarskog, svetitelja Banatskog, neka Gospod pomiluje i spase sve nas. Amin.