Epidaurus spomenik, lokalitet koji svedoči o moći društvenog života. Epidaurus jedno živo mesto, živ organizam i dan danas, najveći i najvažniji spomenik…

Argolida je kolevka Evrope. Masline, borovi, oleandri i čempresi gde god pogledaš.
Modro more i vazduh gustog mirisa. Slika raja.
Na malom prostoru smeštenom izmađu Arga, Tirinta i Mikene i njihovih kiklopskih citadela živelo je toliko puno bogova i mitskih bića, heroja i junaka, ispričano je toliko legendi i mitova, desili su se krvavi istorijski događaji i bitke moćnih kraljeva, Ilijada i Homer, toliko toga je bilo i postojalo i sve to nas danas definiše Evropljanima. Ovde su uspostavljeni obrasci koje i danas ponavljamo. Zato je verovatno i oblast na planeti sa najvećim brojem lokacija koje štiti UNESCO.

Iako je svuda u Argolidi puno mirisa, kad se zaustavite na parkingu ispred Epidaurusa zbog vazduha koji stvara ogromni borovi gaj kojim je lokalitet okružen, vi osetite da ste na nekom posebnom mestu.
Nejasno mi je šta sam nameravao da saznam ili otkrijem dolaskom u Epidaurus. Možda samo isprazna turistička rutina ili moja podsvesna želja da vidim još jedan objekat uživo koji sam video samo na reprodukcijama kao i moj otac.
Teatar je zaista veličanstven, ali kad realno pogledate sve oko sebe, to je samo more oborenog kamena. Pitaš se šta radiš tu, šta gledaš, šta tražiš.

Da li zbog mirisa pinija ili se moja frekfencija promenila zahvaljujući hodu kroz kameno more, u svakom slučaju osetio sam, tako intenzivno, koliko je Epidaurus jedno živo mesto, živ organizam i dan danas. I da je to haotično i naizgled besmisleno more kamena, najveći i najvažniji spomenik ljudskosti, ljudskoj potrebi za druženjem, saosećajnošću, razmenom, dodirom. I da je Epidaurus spomenik, lokalitet koji svedoči o moći društvenog života. Jer su baš sve te hrpe kamena nekada služile da bi se ljudi sreli, družili, lečili, prisustvovali religijskim obredima i sportskim takmičenjima, gledali pozirišne predstave i slušali oratorske rasprave. I da su sve te naizgled nasumične i nepovezane aktivnosti i interakcije stvorile najveću moguću vrednost. Stvorile su društvo, zajednicu građana i njihovu civilizaciju.

I tek su mi tu postale jasne lekcije iz istorije koje smo toliko puta iznova ponavljali kroz školovanje, kako su se zavađeni grčki polisi na trenutak ujedinili da bi se suprostavili persijskoj invaziji i kako su Leonida i njegovi Spartanci svojom žrtvom kupili vreme Atinjanima i Beoćanima, koje inače nisu podnosili, a da mi nikad nije bilo jasno zašto su to uradili. U Epidaurusu sam shvatio da su to radili zato što je postojala veća vrednost koju su mogli svi oni da izgube. A to je njihov pogled na svet, njihov način života, njihove političke slobode i organizovanje. Mogli su da izgube svoju KULTURU. A da mi, danas, taj pojam tako olako doživljavamo i shvatamo ga često kao neki teret koji nažalost moramo da nosimo unaokolo. I da se na taj teret kad već postoji, potroši što je manje moguće.
Javni život je bio toliko moćan i intenzivan da skoro da možete da ponovo osetite tu energiju.

Parga

Staza gimnasiona je savršenih proporcija i kad sam izašao na nju, jedino što sam želeo je da potrčim. Stao sam na lokaciju nekadašnjeg ulaza u svetilište i mogao sam zamisliti kako je veličanstveno bilo prići joj kroz mirisni borovi gaj i skoro da sam mogao osetiti izmirnu i tamjan kojim su kadili sve koje su ulazili i videti mnoštvo ljudi iz celog helenskog sveta.

Teatar živi svoj život i obavlja svoju funkciju kao mesta susreta ljudi, njihove interakcije i razmene ideja i vrednosti, 3000 godina kasnije pošto ga je dizajnirao arhitekta Poliklet Mlađi. Baš me zanima da li su mu se investitori mešali u posao.

Tekst i fotografija preuzeti sa FB stranice Igor Marsenić