Junakinje Prvog svetskog rata moraju biti pomenute
Na današnji dan, 11.novembar, se setimo žena koje su aktivno učestvovale u Velikom ratu. One su itekako zaslužile svoje mesto u istoriji, jer su ponele značajan teret tokom ovog rata.
Prvi svetski rat je sa sobom odneo veliki broj žrtava u čitavom svetu, a Srbija je izgubila čak 60 odsto muškog stanovništva, dok je više od pola miliona srpske dece postalo siročićima. Ne zanemarujući broj poginulih muškaraca tokom Prvog svetskog rata, potrebno je ispričati i žensku priču, skinuti predrasude i stereotipe koji prate i ženu 21. veka.
Junakinje Prvog svetskog rata
U skladu sa vrednosnim sistemom tog vremena, ženama niti je bilo dozvoljeno niti društveno prihvatljivo pristupanje vojsci niti učešće u ratnim operacijama. Žene su nalazile načine da stupaju u redove preoblačeći se u muškarce i uzimajući muška imena. One koje su ostale zapamćene po tome što su se ravnopravno sa muškarcima borile na frontu i to u Gvozdenom puku su Milunka Savić i Flora Sends. Ali, ne smemo da zaboravilmo ni Sofiju Jovanović, Ljubicu Čakarević, Antoniju Javornik (Nataljia Bjelajac) i druge žene koje su se rame uz rame borile sa svojim saborcima.
Najuglednije građanke, uključene u rad različitih udruženja, kao što je Kolo srpskih sestara, pomagale su vojsci, ranjenicima i civilima širom zemlje i u inostranstvu. Između ostalog to su Delfa Ivanić, Kasija Miletić, Mirka Grujić i druge. One su zajedno sa ostalim ženama uzimale aktivno učešće kao bolničarke na frontu, ali su radile i u okupiranim područjima. Paralelno su organizovale prihvatanje srpskih ranjenika i izbeglica u zemljama koje su za to imale mogućnosti. Žrtve koje su svaka od ovih žena podnele su nemerljive, a neke od njih su izgubile život tokom rata, kao što su Ljubica Luković, tadašnja predsednica Kola i Nadežda Petrović, čuvena slikarka, koje su umrle od pegavog tifusa.
Junakinje Prvog svetskog rata
Među različitim misijama koje su u tom periodu radile u Srbiji, posebno se izdvaja Bolnica škotskih žena koja je poslala veliki broj dobrovoljnih lekarki i bolničarki u Srbiju, čiji podvizi i hrabrost i danas žive u srpskom narodu. Mnoge članice bolnice su se sa srpskim stanovništvom i vojskom 1915. povlačile preko Albanije, i iduće godine se pridružile srpskoj vojsci na Solunskom frontu. One koje su ostavile svoj trag su Elsi Inglis, baronesa Evelina Haverfild, Edit Halovej, Harijeta Kokberi, Ela Sing, osam ruskih milosrdnih sestara – Marija Stepanovna, Atanasija Markovna, Marija Sergejevskaja, Ana Istomina, Pelagija Feodorovna, Tatjana Beliponova, Natalija Berlacekova i Kuova, kao i mnoge druge koje istorija nije zapamtila.
Nisu zaostajale ni žene koje su iz drugih zemalja pohrlile u pomoć srpskoj vojsci i narodu, tako što su dopremale pomoć, prikupljale novac i slale ga u Srbiju ili su lično dolazile i ostajale sa srpskim narodom. Između ostalog to su Aleksandra Hartvig, baronica Grizinger, Ledi Lejla Pedžet, Mabel Grujić, Lejdi Izabela Haton.
Čini se da su žene sa sela ponele jedan od najvećih tereta svakodnevnog života pod okupacijom. Ostavši skoro u potpunosti bez muške radne snage, žene na selu su radile najveći deo teškog fizičkog posla. Iako je život bio ispunjen nadljudskim fizičkim naporom, strahom i neizvesnošću, nova pozicija koju je seoska žena zauzela u patrijarhalnom krugu, doneo joj je izvesno socijalno oslobođenje. Preuzimanjem novih vrsta odgovornosti, položaj seoske žene u tradicionalnoj zadružnoj porodici polako se menjao. Seoska žena je bila jedna od najčešćih žrtava ratnih zločina okupacionih vlasti.
Ostaje pitanje kolikim junakinjama je istorija zaboravila i ime na ovim prostorima i pre Prvog svetskog rata, tokom Balkanskih ratova i još ranije, ali mi smo tu da utičemo da se ne zaborave još neke Milice, Jovanke, Milene, Marije, Milunke, Sofije…
