Kako ste?
Na postavljam više pitanje koliko smo posvećeni svojoj deci i drugim voljenim bićima.
Pitanje je KAKO smo voljenima posvećeni…
Naša posvećenost drugima zapravo je ogledalo naše posvećenosti sopstvenom biću.
“Ljudski život treba posmatrati kao složenu neprekinutost i celinu koja se stalno razvija i koja nije ničim, pa ni pretpostavljenim iskustvenim pamćenjem iz prenatalnog doba, tako čvrsto determinisana da bi se kasnije odigravala po nekom automatizmu. I sa težim traumama koje može da ponese iz svoga prenatalnog života, kao i traumama odigranim za vreme porođaja, ali i u toku prvih godina posle rođenja to je vreme veoma važno za budući razvoj deteta, čovek ostaje slobodno biće izloženo obilju događaja i doživljaja, često potpuno nepredviđenih i neobičnih, koji mogu da skrenu u suprotnom pravcu, kako jedan do tada relativno harmoničan život, tako i onaj koji je do tada proticao relativno ili potpuno neharmonično i nesrećno“, kaže pokojni profesor Vladeta Jerotić.
Šta nam promiče u životu? Šta su sve traume svakodnevnog života? Da li smo ih svesni? Kako ih doživimo? Da li ih integrišemo, kako bi bili u stanju da psihofizički zdravi nastavimo da živimo? I ne samo da živimo, već da delimo svoju ljubav s voljenom bićima!
Nakon svakodnevnih trauma koje ne moramo lično da doživimo, ali i vest o istim može da nas potpuno izuje iz cipela (a da toga nismo svesni)…
Meni lično preko svake mere je terora čiji smo nemi svedoci!
Kako ste vi?
Mr. sci. dr Olivera Ćirković
Preuzeto sa FB stranice Psihoterapeut