Mamina gumica ili bolno odrastanje
Uvek kada vam ovde spominjem neku decu sa kojom radim, promenim im imena i koju god crticu naših razgovora podelim sa vama, naravno, nikada ne odam na kojoj njihovoj temi radimo.
Do sada mi niko od dece ili roditelja nije zbog toga zamerio baš zato što su to sitnice, trenuci koje oni nisu ni primetili, najčešće se nisu ni prepoznali ili, zato što sam tražila i dobila od njih dozvolu da to uradim.
Ali, ponekad su te crtice iz moje prakse veoma snažne, teške, potpuno lične. Njih ne delim ni sa kim, one zauvek ostaju između dece ili roditelja i mene. Već danima unazad u glavi “premotavam” jedan takav trenutak i mogu da vam ga ispričam.
Tom dečaku od 16 godina ne želim da pomenem ime ali ni da mu i izmislim neko drugo. Visok, mršav, bled, čupave kose. Na prvi pogled liči na mnoge iz svoje generacije i ne bi se po njemu reklo da mu se dogodilo nešto teško. Ali, nedavno je ostao bez mame. O njoj neće da priča, nije čak ni bliskim drugarima rekao da je otišla. Pokušava da ne pokazuje emocije i glumi da ih ni nema.
Ipak, ja znam da će jednom kada započne proces preboljevanja, sve te neizgovorene reči i potisnute emocije morati da izađu napolje i zato ga ne forsiram ni u čemu. Samo ću biti tu kada za to bude spreman. Razgovaramo o njegovim ocenama i kako da se bolje koncentriše u školi, o tome da loše spava, da nema apetit…
Mamina gumica
Jednom je samo rekao (a onda brže-bolje to pokušao da ignoriše kao da ništa nije ni pomenuo) da brine za svoju mlađu sestru i da li će tata i on umeti da se snađu sa njom kada dođu na red “te ženske stvari”. Oko ruke mu je, uz ostale rokerske narukvice i jedna tanka traka. Drugačija je od drugih jer je ova roze boje. Pitam ga šta je to.
- Ma, ništa.
- Što? Šta bi to moglo biti pa da nećeš da mi kažeš?
Gleda me ozbiljno, razmišlja da li da mi kaže, dugo ćuti. I onda opet: - Ma… ništa.
- Jesi siguran? U redu je ako ne želiš da mi kažeš, ali… možda ipak?
Suze mu se skupljaju u oku. Onda, spušta glavu i jedva čujno kaže: - Mamina gumica za kosu. Da imam nešto njeno…
Iste sekunde srce mi se cepa u milion delića. I nije me briga što nije profesionalno ali ustajem da ga zagrlim. Najpre tiho drhti, zatim se polako opušta i konačno počinje da plače.
Zašto vam sve ovo pričam? Grub je ovaj svet koji živimo. I, čini mi se, sve grublji. Hajde da ne zaboravimo da se iza tog utiska na prvi pogled često kriju bol, osetljivost, ranjivost, a mislim u našoj deci posebno…
Htela sam da vas na to podsetim. Zato.
Preuzeto sa FB stranice Jelena Holcer
Jelena Holcer je diplomirani pedagog, osnivač Škole za roditelje, autor vodiča
U moru informacija, iskustava i svedočanstava, ali i knjiga o roditeljstvu, često ostajemo zbunjeni. I nikog nema da nam kaže da je to normalno, da je roditeljstvo dinamičan fenomen, i da čovek postaje roditelj zajedno sa svojim detetom.
U knjizi Kako se čitaju deca Jelena Holcer nas na primeru izuzetno zanimljivih crtica iz razgovora sa decom uči da to što nam deca govore najpre čujemo, a onda i shvatimo.
Kada usvojimo tu ideju, Jelena nas podseća da treba da usvojimo još jednu, onu koju često preskačemo i guramo pod tepih od trenutka kada postanemo roditelji, naročito na našim prostorima: biti roditelj ne znači zaboraviti na sebe i svoju ličnost, svoje potrebe i želje.