O uticaju rođaka na naš životni put
Ne znam koliko sam stotina puta pričala o značaju okruženja na naš životni put. Ni koliko puta sam o njemu pisala. I evo ponovo pišem. Jer vidim da nije bilo dovoljno. Da temu nisam dovoljno produbila. I obrazložila. I evo me. Krećem. Još jednom.
Sama sam sebi već postala dosadna tom jednom te istom pričom. A pomalo i frustrirana. Zato je još jednom pišem. Na novi i nešto dublji način. Da pošaljem mojim herojima čim ih čujem da ponovo i ponovo i ponovo padaju na istom koraku. Zvanom najmiliji. Jer… naši najbliži i najzabrinutiji nam se uvek nekako provuku u intimnu zonu. Zvanu inkubator. Po stoti put poverujemo da će nas ovaj put razumeti. I ta-na-na-na… po stoti put nam iskasape ideju dok je još fetus. U nastanku. Ili mala beba. Neotporna na viruse sumnje.
Prvo i pre nego što sa nekim prozborimo o svojim idejama… važno je da malo bolje pogledamo njihov život. Koliko ga on kvalifikuje da razume, obuhvati i komentariše nas. Našu temu. I našu ideju. Jer naši životi su naša najbolja poruka. Ne moramo mnogo da pričamo. Ni da pitamo. I sami možemo da zaključimo. Ako koza laže… rog ne laže. I zato nikada nisam verovala debelim popovim. Zadriglim lekarima. Neošišanim frizerima. Zarozanim krojačima. Niti sam ih konsultovala. Moj savetnik morao je najpre da poveruje sam sebi. I da svoje znanje isproba na sebi. I to uspešno.
O uticaju rođaka na naš životni put
Pitam se šta se to desi pa odaberemo strinu koja se ceo život grčevito držala svog starog troseda, sigurnog posla i nesrećnog braka za glavnog savetnika? Čime se ova strina kvalifikovala da bude savetnik mojoj heroini? Da joj objasni da njen privatni vrtić nije vredan otvaranja?
Strina svakako ne razume ni novo doba. Ni branšu. Ni naše motive. Ni naše čežnje. Ni naš proizvod. Ni veštine koje imamo. Kao ni one koje nemamo. I koje nam valja razviti. Osim što svojim instinktom nepogrešivo oseća našu nesigurnost. Našu sumnju. Naš strah. I kada je pitamo da li da nešto otvorimo? Ili da ne otvorimo? Naravno da će nam reći… da zatvorimo.
Kad izaberemo savetnika… izabrali smo savet.
To je za mene jedna od najznačajniji ideja. Sećam se kada sam pre sto godina nazvala Majušku. Moju najgalantniju prijateljicu. Bila sam u Italiji. U Trentu. U vreme kada je roming koštao kao kajgana Svetog Petra. Spazila sam čizme. Za kojima sam otkinula. Koštale su više stotina eura. I to je bilo skoro sav moj tadašnji imetak. Najgalantnija osoba na svetu mi je naravno rekla da ih obavezno kupim. To sam mogla da znam i da je nisam zvala. Shvatila sam kada smo završile razgovor. Mogla sam da uštedim barem tih 50 eura za savet. To sam tada shvatila. Većina prijateljica dala bi mi drugačiji savet. I to je srž priče o savetnicima.
O uticaju rođaka na naš životni put
Ako pitamo nekoga ko nikada ništa nije pokušao… i ko drži neku svoju „sigurnost“ sa 4 ruke i noge… da li da nešto promenimo… odgovor je naravno jasan. I unapred znan. Njegov način razmišljanja je provereno dezintegrisao i raskomadao svaku njegovu ideju. I svaku nameru da sa svojim životom nešto uradi. I ostavio ga u najčuvanijem zatvoru sa rešetkama od „sigurnosti“.
I tek i samo tek… i ne pre nego što smo dovoljno razvili svoju ideju… i sebe zajedno sa njom… i kada smo stasali da je pustimo u svet… krećemo. Taj korak zovem fino štelovanje. Najpre nam valja sresti se sa ljudima iz naše farbe. Koji imaju kapacitet da nas razumeju. Koji su nas i do sada podržavali.
O uticaju rođaka na naš životni put
A sa poslovično zabrnutim svetom, kritičarima i surovim prijateljima srešćemo se najkasnije. Kada naša ideja već dovoljno stasa. Prohoda. I počne samostalno da se kreće. Pa pre nego što protrči… Kada već bude imuna na razne viruse. Strahove. Provere. Provokacije. Negiranja
I zahvaljujući tome što sam bila okružena mnogim nekvalifikovanim savetnicima od prvih dana… nisam imala druge… nego da poverujem sebi.
Marija Grujić Vera
Ceo tekst možete pročitati na sajtu: marijagrujicbepa