Purgatorijum (Čistilište)
… ‘Kao dugačka cev, slivnik kroz koji se propada… U kome su svi, na gomili… Teku, polako, izmešani u jednu masu, do kraja cevi, vodopada…
Gostovanje u emisiji Tri tačke…
U toj cevi, blagog nagiba, gde se sve dešava sporo i bez galame, svako ima sasvim dovoljno vremena da misli o svemu. I kako ko doživljava to? Očigledan, neminovni kraj svega što je do sada poznavao? Kako je ko živeo, od toga se i tako čisti. Neko se jako boji, kao što se jako bojao svega uvek. Neko se čisti seksom (a šta bi znao drugo?), kao što je seksom beznadežno stalno i pokusavao da se očisti. Neko spava, neko razmišlja, neko krade, neko sedi, neko ništa ne razume, pritisnut, dok ga izgurava težina tela koja se valjaju za njim. Neko jede, kao što je i bio opsednut jedenjem uvek… Neko bi da pobegne, kao što je uvek i stalno bežao od svega, od sebe ponajpre. Samo, iz ove cevi nema bežanja. Neko se boji, ali je miran.
Pokušaj da se primeni poznati obrazac, koji upravo priziva čišćenje baš tih mesta…
Purgatorijum
…Treba se pročistiti od loših misli, zlih pogleda, učinjenih ili primljenih nepravdi, pogrešnih odluka, nepotrebnih stvari, viška kilograma, smrada, djubreta koje se navuklo, koje se stvorilo za nama. Prihvatiti svoju krivicu i zatim zatvoriti ta vrata. Svaliti kamenje koje se polako taložilo na ledjima i pritislo, zbaciti gomilu. Čvrsto se držati za dobro u sebi, koliko god ga ko imao. Kroz bol je jedino moguće čišćenje, kroz potpuno predavanje i prepuštanje, kroz razapinjanje, svlačenje kože, odbacivanje lutke… Kroz mirni, mučni užas pomirenosti i izvesnosti, kroz shvatanje svoje slabosti i, sa poverenjem, prihvatanje ogromne mudrosti koja nas primorava na patnju menjanja, jer sami nikada u to ne bismo ušli.
To je samo čišćenje. Postajanje boljim, kad smo već tu’…
Zoran Velimanović,
katalog za izložbu ‘Čistilište (Purgatorium)’, galerija Kapor, Drvengrad, Mokra Gora, Srbija,
Maj – Novembar 2013.
