Rođenje Svetog Jovana Preteče i Krstitelja, Ivanjdan…
“I odgovarajući, anđeo reče mu: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovestim.
I evo, bićeš nem i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato što nisi verovao mojim rečima koje će se ispuniti u svoje vreme”.
I stari prvosveštenik Zaharija, otac Svetog Jovana Krstitelja je zanemeo.
Zbog toga što nije odmah poverovao Božjoj poruci koju je Arhanđeo Gavrilo preneo. Da će mu njegova žena, starica Jelisaveta, roditi sina koji će pripremiti narod za Hristov dolazak.
Njegova zanemelost nije bila kazna – nego znak.
Ako ne možeš odmah da poveruješ Bogu – onda ćeš ćutati sve dok se ne dogodi ono što ti je obećao.
Zaharija je zaćutao zbog maloverja zbog kog ga je zaista teško osuditi.
Mi na ikonama i freskama predstavljamo anđele kao lepe mlade ljude, bez jasne polnosti. I oni nas nikako ne plaše. Ali tako ih predstavljamo zato što je to viđenje glasnika Božijih s kraja vremena, kad će Bog biti sve u svemu i kad ćemo svi poznavati sve ono što je u Bogu.
U istorijskom vremenu pojava anđela prestravila bi ogromnu većinu normalnih ljudi. I obično i prestravi one kojima se anđeli jave. Ma koliko ti ljudi bili iskreno verujući. Zanemelost je jedna od mogućih reakcija.
Poneko kao tihovatelji ćutaće da se ispuni Istinom. Ali kad tad i oni će na ovaj ili onaj način svedočiti Istinu i rečima, izgovorenim ili napisanim.
Ako se setimo da je Hristos i apostole korio zbog maloverja, ne treba da očajavamo kad ne nađemo u sebi dovoljno vere. Ali kad zaćutimo zbog nemoći da svedočimo, ne treba da se zaklanjamo iza Zaharije. On je nastavio da svedoči – pišući. Nije se isključio iz komunikacije sa svojim bližnjima.
To i vidimo na ovoj svetogorskoj fresci, kako na tablicu za pisanje prenosi poruku koju mu je anđeo predao .
Svedočenje Reči Božije je obaveza svih onih koji s Njom dođu u dodir.
A to nam je najbolje pokazao Sveti Jovan Krstitelj prvi i najveći veliki svedok Novog Zaveta Boga i ljudi.
Dugo je ćutao u pustinji a kad se vratio među ljude svedočio je gromoglasno. Nije štedeo ni vlast ni formalizovano sveštenstvo ni samozaljubljenost svojih sunarodnika.
To je bio način da se pripremi put Gospodu, a to je i danas način.
Kad kao Crkva zaćutimo, kad ne utiremo narodu put ka Bogu kao što je to radio Sveti Jovan, moramo da razmislimo da nije to zbog toga što nam je vera oslabila?
“Rekoh i dušu spasih” – (pa posle zaćutah) može ponekad da se koristi i kao farisejsko samoopravdanje maloverja. Ako nas nisu čuli ili razumeli – opet i opet… Promenimo jezik, način, budimo ovom naraštaju prevodioci samih sebe.
Opomenimo se i srećan nam praznik rođenja “najvećeg od žene rođenog”, Svetog Jovana Preteče i Krstitelja.
Tekst je preuzet sa FB stranice Nenad Ilić
