Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan
Treći dan Božića, mirnog i toplog praznika, a već drugog dana sećamo se pokolja dece u Vitlejemu.
Govor arhiđakona Stefana pred Sinedrionom. Njegova osuda i
prvomučenička smrt za Hrista.
Zlo ne želi da prepusti svet dobru. Ali posle Hristovog rođenja, rođenja Bogočoveka, ništa više nije isto.
Zlo je izgubilo odlučujuću snagu. Nije ga nestalo, još uvek ono deluje u svetu, ponekad i zastrašujućom silom, ali od kad je Hristos zauvek povezao Boga i čoveka – zlo ne može da gospodari.
Vitlejemska deca su strašne nevine žrtve, postradala bez znanja zbog čega stradaju a primljena su u naručje Božije. A već danas slavimo i prvog mučenika – svedoka vere u Hrista.
Ponekad ljudi pomisle – dovoljna je vera, dovoljno je da u srcu nosimo Hrista. Ne moramo se uvek podmetnuti kao žrtve besnom zlu. Možemo i da prećutimo i da krijemo veru svom srcu.
Crkva Hristova podignuta je na krvi mučenika. Martira – svedoka.
Prvi hrišćanski hramovi podizani su nad grobovima svedoka vere.
Na svakoj časnoj trpezi za kojom se služi Sveta Liturgija, u svakom antiminsu na koji se polažu darovi i vrši se njihovo osvećenje, pretvaranje u velikoj Tajni hleba i vina u Telo i Krv, ugrađene su čestice moštiju svetih mučenika.
Oni su temelj Crkve. Njihovo neodstuno svedočenje omogućilo je širenje Crkve, otvaranje puta u Carstvo Nebesko svim ljudima.
Bog traži saradnju ljudi. Ne nameće se.
On od ljudi gradi svoju Crkvu. A svedoci koji su pokazali najveću ljubav – ljubav koja daje život za drugoga, za Boga pa time i za sve ljude, temelj su Crkve. Bez njih ljudi bi Hristovo Jevanđelje mogli da dožive samo kao bajku ili lepu ideju. Mučenici su trajno učinili Crkvu stvarnom za sve ljude, spasonosnim ulaskom u Carstvo Nebesko. Otvorili su vrata Carstva Nebeskog i do veka ih drže otvorenim.
Možda ne moramo svi pokazati snagu vere svedoka-mučenika, nemamo svi istu snagu i isti dar, ne živimo svi u istim uslovima, ne događaju nam se iste stvari, ne napada zlo svakoga na isti način i u istoj meri, ali žrtva će do kraja vekova ostati plamen kojim Crkva svetli.
A seme koje žrtva bilo mala bilo velika ostavlja u ljudima seme je Carstva Nebeskog. Nikad ne znamo kada i kako će u kome proklijati.
Apostol Pavle, tada još uvek Savle, nije mogao da zaboravi susret sa spremnošću arhiđakona Stefana da zbog ljubavi prema Bogu i čoveku položi kao žrtvu svoj život.
Nije učestvovao u kamenovanju, ali dodir Boga i čoveka koji je svedočio Sveti prvomučenik Stefan, i njega je dotakao. Proklijaolo je seme Carstva Nebeskog kasnije a plod koji je obraćenik Pavle doneo zasijao je po celom tadašnjem svetu.
Na praznik Svetog Stefana pomolimo mu se da to seme i u nama proklija i donese plod prema različitim darovima koje je svakome od nas Bog dao.
Hristos se rodi!
Srećan praznik!
Srećna Krsna Slava svima koji slave Svetog Stefana.
Tekst je preuzet sa FB stranice Nenad Ilić
