Svetsko fudbalsko prvenstvo
On gledao, ja pokušala par puta da pitam koji su naši, on reko da mu naše ne pominjem a da u vezi sa ovima što nisu naši ne pitam ništa jer ništa neću ni razumeti. Pobunih se što gleda kad ne igraju naši a ne gleda u mene kad sam ja naša, samo me pogledao ko da u stvari nisam njegova. Ukapiram da sam, bre, dosadna, ko kad ja gledam neki srceparajući film a on pita šta ima za večeru, ukapiram i da će prvenstvo da prođe a da sam ja uvek tu i da će, šta god ja da izvodim, do kraja prvenstva umesto mene videti fudbalsku loptu.
Ja se nešto nikad nisam palila na fudbalere iako kažu da su fudbaleri među prvima kada su ženske maštarije o udaji u pitanju, al’dobro. Moj muž se tokom svake utakmice u fotelji pretvarao u Maradonu koji bi očas posla zabio gol protivničkoj ekipi samo da je mogao da se teleportuje kroz ekran do terena.
Svetsko fudbalsko prvenstvo
Priupitam ga – brate, ovaj mužu, meni se Maradona ne sviđa, jel možeš u Bekama, lakše ću da preživim ako zamišljam da sam Viktorija, ću ti presvisnem ovde. Reko – Aha – i nastavio da bude Maradona sav srećan što arlaukanjem iz fotelje pomaže timu za koji navija.
Sledećeg dana se pretvorio u divljaka koji je vikao – “Bem ti loptu, stativu, pištaljku, sudiju, nogu, karton, aut, korner, ćoravu budalu.” Ja tog dana pobegla od kuće stoposto ubeđena da će nastaviti verbalno seksualno da ih ugrožava i da posle tog tolikog seksa neće biti ni za šta.
Negde petog dana je počeo da orgazmira zbog golova, kolektivno sa onima na terenu i na tribinama. Nisam mogla da se odlučim da li me podseća na nekoga koga je obad ujeo za dupe, ili na balerinu, skakao je u vis, okretao se u vazduhu, pa opet, i tako jedno deset puta sve dok sudija nije zaduvao u pištaljku. Dok je on izvodio te piruete, na tribinama su se polivali pivom, duvali u one vuvuzele, a na terenu se dešavalo nešto što u ženskom sportu nema šanse da vidite.
Svetsko fudbalsko prvenstvo
Gomila muškaraca je naskakala na onog što je zabio go, pa su onda skakali na noge i jedan drugog tapšali po guzi, pa trčali do tribina i ispred igrali trbušni ples, pa se opet tapšali po guzi, ja gledala ko je luđi, oni ili moj hazbend.
Zbog jednog penala umalo bez glave da ostanem. Elem, znate onaj fascinantan momenat kad se svi drže za svoj penis kad se pucaju penali, ja stala ispred televizora i rekla hazbendu – Dušo, ovo kako je živo kod nas u sobi, dal da se zaštitimo i mi, šta znaš može proleti lopta. U tom trenutku, ko na đavola, onaj šutne loptu, hazbend vrisne, ja skočim i oboje se zabuljimo u ekran taman da vidimo da je promašio.
Ja gledala sva u čudu – fudbaler pao na kolena, ne kapiram dal se moli bogu, pozdravlja sunce ili čeka da mu odrube glavu. Onda ga ostali teše, pa on krije lice, pa ga oni šljapkaju po guzi, pa se meni to šljepkanje po dupetu smučilo jer ga nisam ukapirala isto kao ni fudbal.
Ruke sam definitivno digla kad je jedan pao i počeo da glumi porođajne bolove. Hazbend mi taktički objasnio da je porođaj prirodna stvar, porađao se pa zna, a da udarac u cevanicu boli ko u oči.
Ukapiram da se fudbal i ja definitivno nećemo razumeti isto kao ni hazbend i ja dok traje prvenstvo i da iako pričamo na srpskom jedno drugo razumemo kao da ja pričam na kineskoma on na arapskom.
