Umor i neuroza

Umor i neuroza, Vladeta Jerotić

Mnogo je ljudi, najrazličitije starosti, koji se često, neki i godinama žale na osećanje umora. Među njima ima i mladih i sasvim mladih osoba koji nas začude i zbune upornim žalbama na umor. Kada lekar traži da ovakve osobe bliže opišu to svoje stanje umora, pada u oči, s jedne strane, relativno siromaštvo opisa, s druge strane, monotonija i stereotipnost ovakvog opisa. Osećanje umora najčešće podrazumeva kod ovakvih osoba neku opštu bezvoljnost, fizičku i psihičku malaksalost, brzo zamaranje posle nekog fizičkog i psihičkog napora, neraspoloženje, pospanost, katkad rezignaciju ili apatiju.

Muškarac i žena Vladeta Jerotić

Pošto smo brižljivim fizikalnim i laboratorijskim analizama isključili postojanje bilo kakvog fizičkog oboljenja kod ovakvih ljudi, kod kojih preovlađuje umor, često kao jedina, ali uporna smetnja, a još kad imamo pred sobom mlade ljude ili ljude u punoj zrelosti, moramo posumnjati da je reč o neurozi koja je umor istakla kao svoj opominjući ili alarmirajući signal.

Koji su to sve skriveni, često i duboko skriveni konflikti prisutni u ličnosti koje ona svesno ne želi, ne može ili neće da prepozna, braneći se od ovih nesvesnih konflikata osećanjem dugotrajnog umora?

Umor i neuroza

Nije moguće, naravno, da osvetlimo sve, pa ni većinu ovakvih konflikata u ličnosti. Oni su mnogobrojni i teško je zamisliti da ih svako od nas povremeno nema bilo da su prepoznati ili neprepoznati od svesti. Ovim želimo da kažemo da svaki ima „pravo“ da bude povremeno i kratko umoran iz psihičkih konfliktnih razloga, pa čak i da dozvoli sebi „luksuz“ da konflikt ne prepozna, prepuštajući se bezopasnoj iluziji da je umor naišao kao posledica preteranog rada, pretovarenog stomaka ili promene „atmosferskog pritiska“. Kada govorimo, međutim, o umoru kao znaku neuroze, imamo na umu u prvom redu ljude pretežno mlađe i srednjih godina kojima je umor više ili manje stalni životni pratilac, koji su i sami prestali da veruju da je umor posledica neke „podmukle bolesti“ i koji su zbog umora ozbiljno ometeni u ispunjavanju svojih životnih obaveza.

Zadržaćemo se prvenstveno na dosta rasprostranjenoj formi umora kao posledici povređenog osećanja sopstvene moći, odnosno ozbiljnije poljuljanog osećanja sigurnosti. Pođimo opet od običnog, svakodnevnog primera osećanja umora u nekog čoveka, kome nekog dana nije pošlo za rukom da ostvari nešto što je bio naumio, a do čega mu je bilo dosta stalo. Malo je ljudi sposobnih da u miru i bez emotivnog sudelovanja analiziraju razloge neuspeha neke preduzete akcije. Kada nije u pitanju neka već od ranije neurotična ličnost, kada neuspela akcija nema dalekosežnih posledica i kada ličnost nije „preosetljiva“ (što će reći previše ambiciozna), čak i bez analize neuspeha život se može odvijati dalje, više ili manje uravnoteženo, nepromenljivo. U svakom drugom slučaju, međutim, propust analiziranja neuspeha vodi neprimetno povećavanju broja preduzetih akcija u budućnosti sa sličnim završetkom – neuspehom, nedovoljnim uspehom ili uspehom koji ne zadovoljava, i istom posledicom – novim u stvari starim i već poznatim, možda sada nešto dužim u trajanju, osećanjem umora.

Beskrajno tanan i osetljiv seizmograf naše duše opominje sada češće i duže da nešto u našoj psihi ne funkcioniše kako treba i da je nužno da malo zastanemo u zahuktalom hodu vremena, da se zamislimo nad sobom i zagledamo se u one dublje i manje osvetljene ili manje provetravane odaje u ličnosti, ne bismo li tamo nešto otkrili što će nam ukazati ne samo na uzrok umora, već i na mogućnost njegovog otklanjanja.

Umor i neuroza

Iznenađujuće je mali broj ljudi, međutim, sklon da istražuje „prašnjave stvari“ u svome nesvesnom. Koristeći snagu volje i razuma, čoveku se čini da je postao gospodar svoje duše i spoljašnje situacije, pa nema ni malo sklonosti da shvati i prizna u sebi bilo kakvu nesvesnu snagu koja ne podleže njegovoj svesnoj kontroli. Svaki ozbiljniji problem i konflikt koji neminovno stoji u vezi sa snagama u nesvesnom, duboko uznemiravaju ovakve ljude, iz straha da će izgubiti kontrolu nad sobom, da će doživeti nemoć, a sa ovom i patnju. Patnja je, međutim, sramota koju treba sakriti. Tako se krug zatvara, a neurotičnost u čoveku raste.
Odličan poznavalac svih neurotičnih zbivanja u čoveku i čoveku ovog vremena Karen Hornaj i u svojoj poslednjoj knjizi koju je napisala, “Neuroza i razvoj ličnosti” (prevedena kod nas), opominje da je koren neuroze, pa i umora, kao jedne od mogućih manifestacija neuroze, gotovo uvek jedan isti: idealiziranje samoga sebe, postavljanje nemogućih zahteva ličnosti u ostvarivanju ambicija, težnja za slavom, i, s tim u vezi, lako povređivanje neurotičnog ponosa, samoprezir, strah od zavisnosti i otuđivanje od samoga sebe.

Umor i neuroza

Na jednoj strani nalazimo individue kojima ponos i častoljublje znače potvrđivanje sopstvene vrednosti i zrelosti. Ovakve zrele ličnosti prepoznajemo po tome što su spremne da se bore sa svojim problemima, što preuzimaju odgovornost za posledice sopstvenih akcija, što ne prebacuju krivicu na druge i što ne očekuju u prvom redu od drugih, već od sebe, da problemi budu rešeni.

Kako ste

Na drugoj strani nalazimo neurotične ljude koji su puni zahteva od svoje okoline, a kada i od sebe nešto zahtevaju onda su svi zahtevi u nesrazmeri ne samo sa realnim mogućnostima njihovih fizičkih i psihičkih potencijala, već su u nesrazmeri i sa mogućnostima sredine u kojoj delaju. Ukoliko vremenom sve više i sve češće doživljavaju razočaranja zbog neostvarenih očekivanja, javljaju se najčešće dve moguće neurotične reakcije: agresivno i osvetničko ponašanje prema okolini, ili samoprezir i mržnja prema samom sebi kao „slabiću“ nesposobnom za životnu borbu. I u jednom i u drugom slučaju neurotičnog reagovanja umor je čest i zajednički simptom dekompenzovane neuroze.

Izlaza i pomoći iz ćorsokaka neuroze, naravno, uvek ima, kao i iz svake druge bolesti, fizičke ili psihičke. Najvažniji i presudni korak mora ipak da učini sam neurotičar, što je često zaista teže nego odluka da se podvrgne nekoj teškoj, sa neizvesnim ishodom predloženoj operaciji.

Umor i neuroza

U čemu se sastoji taj odlučujući „skok u egzistenciju“ iz jalovosti i ništavila neuroze?

U bespoštednom prepoznavanju sebe lažnog, sebe izmišljenog i umišljenog, sebe sujetnog, gordog i slavoljubivog, sebe „cara prirode“ (koji uništava prirodu), sebe u večitoj bolesnoj dilemi „jesam li vaš ili Napoleon“ (Raskoljnikov u nama), sebe sadističkog i sebe mazohističkog (jedno ne ide bez drugog). Da li još nešto ostane na dnu ličnosti kada sve ove neurotične spodobe prepoznamo u sebi i ne samo prepoznamo, jer intelektualni uvid nije dovoljan i oštroumnost je često oružje neurotične odbrane, kao i skepsa – nego ih stresemo sa sebe?

Tek posle metamorfoze Narcisa, koja je nezamisliva bez patnje, pojave se najdragoceniji biseri ličnosti: sposobnost i snaga da se voli i neko drugi, spontana potreba da se drugima bude od pomoći, da se sa drugima podeli bol i radost, bez lažnog sažaljenja i bez zavisti, da se iz Ja kaže drugome Ti.

Ovo je izgleda moguće postići samo kada biće ljudsko stigne do individue svesne svoga identiteta i koja jednoga dana postaje umorna zbog punoće ispunjenog življenja, a ne zbog praznine neprepoznate neuroze.

Vladeta Jerotić, lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik i akademik
Iz knjige “Čovek i njegov identitet”, 2003

Similar Posts