Žene u pantalonama KAD NEĆETE VI, ONDA ĆEMO MI!
Za potrebe ovog teksta izvršeno je izvesno istraživanje/posmatranje, tokom kojeg je konstatovano da, od STO žena koje prođu najprometnijom i najdužom velegradskom ulicom, samo njih TRI do PET imaju na sebi SUKNJU!
Sve ostale su, bez obzira na godište isključivo u PANTALONAMA!
U kontekstu „žene u pantalonama, muškarci u suknji“, možda bi naslov mogao da bude i sledeći:
KO JE PRVI POČEO!?
Mnogo, mnogo vekova unazad počelo je sve. Knjige iz istorije kostima, nošnji, naroda ,običaja, prepune su ilustracija na kojima su muškarci u suknjama kraćim-dužim, haljinama, tunikama… Čak su i Amazonke ponekad nosile pantalone, osim nama poznatih kratkih suknjica. Zajedničko svima je da se verovatno niko nije iščuđavao i vređao rečima „fuj“, „bljak“, „peder“, „idiot“, „bolesnik“.
U novijoj istoriji žene su u određenim periodima, morale i da se „bore“ za pravo nad pantalonama, nekad su imale i pomoć modnih kreatora, pre svega Koko Šanel, a danas s ponosom mogu da kažu da su apsolutne gospodarice ovog prvenstveno muškog odevnog komada garderobe.
Žene su postale carice koje su samovoljno sahranile ŽENSTVENOST, upakovale svoje guze u pantalone, natukle patike i ostalu „udobniju“ obuću, a štikle ostavile za „specijalne prilike“. Više ne njišu kukovima, jer, njihati se može samo, ako imaš cipelu s potpeticom, usku suknju i ŽELJU da budeš putena i zavodljiva ŽENA.
A onog trenutka kada su „hulahopke“ zamenile čarape na haltere, zablindiran je i put do ženskog međunožja, ukinuta lepota dodira muške ruke i čarolija strasti.
Samim tim završena je era ženstvenosti, započela era UDOBNOSTI, PRAKTIČNOSTI, a sve ono što je vekovima činilo suštinu MUŠKO-ŽENSKIH odnosa zbunilo se i dalo prostora da svako po svom nahođenju vibrira život i javno projektuje i ostvaruje svoje želje.
Tako su i dizajneri muške mode došli na ideju da i MUŠKARCIMA učine život praktičnijim i udobnijim, predlažući im i kreirajući SUKNJU kao zamenu za PANTALONE. Možda nije pristojno da u ime muškaraca prosuđujemo o njihovom međunožju, ali verujemo da je mnogo prijatnije da u nekom komotnom donjem vešu i suknji, „rasporede“ svoju trodelnu „aparaturu“. U suknji nema sapetosti koju pantalone nameću, nema grubih šavova džinsa, nema dileme gde šta smestiti, da li „levo ili desno“!?
Reklo bi se idealno. Žene dobile slobodu pokreta, ne moraju više da paze kako će da sede, a muškarci opet, pronašli jednu drugu vrstu slobode i raja za sebe.
Ipak, negde nešto ne štima! A, gde to ne štima!? Pa, u glavama ljudi!
VREMENSKA PROVINCIJALNOST im ne dozvoljava, da život sagledaju u širem kontekstu, da shvate da su znanje, naša interesovanja, istorija, vekovi koji su iza nas, poput one gume na praćki, koju što više nategneš, to ćeš bolje pogoditi cilj.
Figurativno rečeno, bolje i preciznije ćemo razumeti sadašnji trenutak, ako se malo potrudimo, pogledamo unazad i shvatimo da se ŽIVOT rodio PRE NAS, da ima svoje koncentrične krugove i da je krug koji mi sada vrtimo, samo jedan od mnogih koji postoje i u isto vreme najava novih koje će generacije ispred nas stvarati.
10/01/2021 Beograd, Jasmina Sanader
Tekst preuzet sa FB stranice Jasmina Sanader
