Samohrani roditelj
Ne postoji način da se ovo lepše kaže, i zato, nek se tornja onaj ko je izmislio termin “samohrani” roditelj.
Prvo, ne zna se da li te ljudi češće verbalno podržavaju ili se u praksi prave da ne postojiš. Mrtva trka.
Roditelj koji sam brine o svojoj deci, uz učešće drugog roditelja ili bez, spada u prećutno najperiferniju društvenu kategoriju, pogotovo ako nije baš na rubu egzistencije (iako je često na korak od nje), ili se usudi da bude još nešto osim jadnika.
Ako nije deo bilo kakve moćne grupacije, retko ko će mu otškrinuti vrata, pružiti ruku, pokazati zrno empatije.
Pogotovo ako je taj roditelj žena.
Često biva sama, jer retko koji muškarac je u stanju da stane i ostane uz nju, sa svim problemima koje nosi vetrometina bez oslonca.
Retko ko će da razume njeno nemanje vremena, trčanje s posla na posao, umor koji sakriva: njen pokušaj da od muke napravi sprdnju. “Samohrana” ima obavezu da sačuva zdravlje i optimizam, mora da stoji uspravno i kad su joj kolena od pamuka, nema ni prava ni želje da misli na sebe pa vremenom može da postane žena sa viškom progesterona, uvek svesna šta su joj prioriteti.
Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?
Prinuđena da zarađuje više, da sama donosi teške odluke i vremenom nauči da prihvati “Nema” kao odgovor na sopstvene želje i potrebe, “samohrana” ima sva prava, a bogami i dužnost, da bude i kučka, i lane, i zec i lav.
Jer šta joj na kraju ostane?
Nekakvi hvalospevi slučajnih prolaznika kroz njen život na temu “svaka joj čast”, “heroj, nikad se ne žali” (što je posebno glupo svrstavati u vrline, kad je nekom teško, a on se, je l te, ne žali.)
Ne žali se svakom, šta ima i da se žali kad će da dobije nadmoćan, sažaljiv pogled i da se vrati svakodnevnoj borbi u kojoj nema saveznika, ali žali se retkim prijateljima i rodbini, čisto da vam srušim mit o nežaljenju.
To što decu izvede na pravi put je normalna funkcija svakog roditelja, “samohranog” ili “dvohranog”, i ne vidim šta je tu za poseban aplauz.
“Samohrani” se u startu odreknu sebe i zadovoljavaju mrvicama i tračcima ličnih radosti, nimalo ne uživajući u tome što je sve na njima, od računa za infostan, do uspavljivanja, tešenja, grljenja i glumljenja stabilnosti i hrabrosti pred decom.
Niko ih, druže, ne pita šta hoće, a vremenom hoće samo ono što moraju.
Da ih ne bi žalili kojekakvi, dignu glavu, osmeh na lice, i raspadaju se u sebi.
To nije junaštvo nego spoznaja da i društvo i pojedinca suštinski boli nokat na srednjem prstu što si ti “samohrani”, i što niko umesto tebe ni kašiku neće pomeriti. Šta uspeš sam, uspeo si, i tu se priča završava.
Mi, “samohrani”, imamo samo jedan izbor: da li ćemo svojoj deci u amanet ostaviti primer “samog” ili “hranog”.
Hrabrog ili prodatog.
Podignutu glavu, ili mutan obraz.
Malog ili sitnog.
Taj izbor je na nama, ostalo je samo zloupotreba loše osmišljenog epiteta.
Jelena Milenković – JMM
Preuzeto sa FB stranice Sigurna ženska kuća