Frilens mama
Došla su deca – jedno pa nepune dve godine kasnije, drugo. I nastao je haos – balans u mom svemiru se narušio. Sastanke sam zakazivala telefonom dok deca plaču u pozadini, ili dok ih ljuljuškam u naručju i uspavljujem. Noći su bile za rad a dan za žongliranje porodičnim i poslovnim obavezama. Spavala sam između obaveza, kada i koliko sam stizala. Zdravlje je trpelo, živci su se tanjili, usput se dešavao život i okrutni trenuci koji ti nepovratno uzimaju one koji su do juče bili uz tebe.
Preživljavala sam dan po dan, uvek bogatija za novo iskustvo, dečiji osmeh, nova saznanja, rešenja do kojih bih došla. Ništa u dečijim životima nisam propustila i mnogo sam dobila. Svaku temperaturu sam spustila, svaki grip preležala zajedno sa njima, uvek ih poljubila za laku noć, propratila izrastanje novih zuba, gledala ih kako rastu i završavala dogovoreni posao.
Nedavno smo proslavili deseti rođendan mog prvenca. Deset godina je prošlo od momenta kada sam postala mama, od kada je ugledao svet, reče on: „Polako ulazim u drugu deceniju života“. Trgnula sam se, zamislila, osvrnula se, pomislila kako je ovo duboka i velika misao za malog čoveka pred kojim je život. Osetila sam ponos, neopisivu sreću, radost, slobodu. Moj mali čovek raste.
Koliko sam ja porasla za to vreme, zapitala sam se? Da li sam uspela da ostvarim deo onoga što sam imala u planu? Deset godina je prošlo kao tren. Bilo je vreme da sumiram sve ono što sam postigla ali i propustila.
Frilens mama. Vreme je da vidim gde sam bila, gde sam sada i kuda (želim) da idem.
Danas lično poznajem ili samo pratim u virtuelnom svetu mnogo mama frilenserki koje se bore sa svim izazovima koji im se nameću. I znam koliko im je teško, znam da mogu da pomeraju stene ako treba, znam da mogu da urade svaki posao koji im se ponudi kvalitetno, znam da će uraditi sve to a da njihova porodica ne oseti da im nešto fali.
Isto tako znam da će se često pitati šta im je to trebalo, poželeće ponekad da odu na pusto ostrvo ili da budu kao ostale mame koje primaju platu i rade u nečijoj firmi. Osetiće često usamljenost, nemoć i strah jer je borba sa životom ponekad mnogo teška. Osetiće da je teret na njihovim leđima prevelik, da ne mogu više da ga nose i da su preumorne od svakodnevice koja im nameće veliku odgovornost prema sebi i okolini.
I znam mnoge mame koje su danas uspešne žene, preduzetnice, savesne majke i supruge, veliki borci i inspiracija. Te mame i njihovi putevi su mi motivacija da sagledam poteškoće i pronađem rešenja za njih. Kada god se osetim nesigurnom, uplašenom i zbunjenom, pročitam njihove blog postove, ispratim njihove aktivnosti na društvenim mrežama, popijem sa njima kafu i podsetim se da iza njihovih velikih uspeha, bajkovitih putovanja i širokih osmeha stoji dugogodišnji rad, borba i ogroman trud, mnogo učenja i stalna potreba da rade na sebi.
