Kakva nam deca odrastaju?
Svako vreme nosi svoje osobenosti. U skladu sa njima svaki čovek se prilagođava sopstvenim mehanizmima odbrane, samo sa jednim ciljem – da “opstane”, da “preživi” na najbolji mogući način, najbezbolniji.
Kada kažem deca, ne mislim samo na decu niže uzrasne dobi. U mojim godinama, deca su mi i mladi i adolescenti, sa kojima se sve češće “družim” u ordinaciji. Problemi su zaista veliki i kao njihovi roditelji IMAMO obavezu da, bar jednom, pogledamo u oči situaciji u kojoj se nalaze, da ne skrećemo pogled, kao što to činimo za sve što se dešava i što nam se dešava. Naravno, čast pojedincima.
Zadatak nam je da se sa forme okrenemo sadržaju, da umesto u pojavu pogledamo u biće. To prvo roditelji treba da nauče i žive, da bi deci mogli bilo šta da kažemo.
Ubedljivo najbolja i najkraća lekcija o stresu
Prezaštititi dete, da se razumemo, sa najljudskijom željom “da nam deca ne dožive što smo mi”, oduzimajući im tako bilo kakav pokret, odgovornost, razlog za borbu, šaljemo deci indirektno poruku – nisi sposobno da to uradiš.
Zašto se onda čudimo nesigurnošću, nemanjem samopouzdanja, strahom naše dece da nisu adekvatni, dovoljno dobri. Depresivne epizode, anksioznost, napadi panike, itd. sasvim su očekivani onda u trenutku u kome živimo. I sve češći u ordinaciji.
Kakva nam deca odrastaju?
Etikete koje lepimo svojoj deci, misleći da ih motivišemo time, učiniće ih uplašenim i nezadovoljnim, nesrećnim bićima (debeli, zdepasta, glavonja, uško, nesposobni, itd. samo su “nežniji” epiteti koje roditelji i rodbina uz osmeh časte svoja najvoljenija bića).
Bes i agresija pozivi su za pomoć, da nešto nije u redu – “Pogledaj me konačno!”
Volim decu koja znaju da kažu: NE! DOSTA JE! OVO MI NE PRIJA! NEĆU!
Kako god da to kažu i dok god to izgovaraju ima nade. Ima nade za našu decu i sve nas 💝 Zajedno učinimo kako tu “pobunu” da uobličimo na najadekvatniji način po dete 💪
I ne zaboravite, da su naši roditelji o ovome razmišljali, mi bismo izrasli u mnogo zadovoljnija i hrabrija bića.
