Priča o Zakheju od angdote do ikone

Veliki post ima toliki značaj u našem životu, da već mesec dana pre, počinju prva podsećanja i pripreme. Carinik Zakhej sreće Hrista…

Zakhej je bio bogati jevrejski carinik, poreznik, prezren kao neko ko se obogatio na račun svog naroda a služeći tuđinskim vlastima.

Kad je Hristos došao u Jerihon, Zakhej je hteo da vidi Onoga o kome su svi pričali. I sam glas o Njemu probudio je u Zakhejevom srcu nešto što je do tada bilo uspavano.

Zakhej je bio mali rastom i nije mogao od gomile koja se okupila oko Hrista ništa da vidi. Zbog toga se popeo na drvo. Kao dete. Nije ga bilo sramota. Nije mislio na svoj ugled, nego samo na to da želi da vidi Hrista.
Bogataš na drvetu, držeći se za grane divlje smokve viri preko glava ljudi. Da je ostalo samo na tome bilo bi samo anegdotski, pomalo komično. A postalo je ikona.

Veliki (Časni) post

Hristos je video u Zakheju ono što je bilo skriveno pogledima ljudi. Video je probuđeno srce. Ono koje se ne stidi da se ponizi. Obratio se Zakheju, rekao mu da siđe sa drveta i da ga primi u svojoj kući. I Zakhej je primio Hrista.

Oduševljen izgovara:
“Gospode, evo pola imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko“.
Koliko je teško bogatom ući u Carstvo Božije? Neki ogorčeno kažu – i ne može. A evo koliko je jednostavno.
“Pola imanja svoga daću siromasima”. Nekad su i ljudi koji su se u ovom narodu obogatili znali da treba tu polovinu bogatstva da vrate narodu od koga su zaradili. Podizane su zadužbine, domovi, bolnice, osnivani fondovi solidarnosti. Daj Bože da i današnji bogataši, u vreme nenormalnog rasta socijalne nejdnakosti, zapamte Zakhejev primer.

Priča o Zakheju

Zakhejevo oduševljenje ide i dalje. On obećava da će četvorostruko vratiti onome kog je oštetio, svesno ili nesvesno…
Zakhej se ne odriče sveg svog bogatstva, ne postaje proleter. Ali on prepolovljuje svoje bogatstvo! I želi da se vlada po pravdi, ne po pravu.

A Hristos sve nas, dok se polako već približavamo velikoposnom putu iskustva stradanja i vaskrsenja upozorava da nema grešnika koji ne može da se pokaje. I da mi često ne vidimo u ljudima mesto koje oni otvaraju za Boga.

“Sin Čovječiji dođe da potraži i spase izgubljeno“…

Niko nije za Boga izgubljen. I svakome je otvorena mogućnost pokajanja.
Ponekad ono počinje dobrovoljnim samoponiženjem. Ako treba, neka se svako ko želi bliže Hristu, kao dete popne na drvo, da mu se smeju.

Ponekad ima smisla i ponoviti. 😊