U krevetu sa neprijateljem okruglo deset godina. Hvala bogu te se taj brak okonča… na najgori mogući način, ali se okonča.
Pokušao da me zadavi, ja pretekla, on udaljen iz stana momentalno sa najnužnijim stvarima i automobilom stečenim i kupljenim u braku. Ne može čovek da se udalji autobusom ili, ne daj Bože peške. Kad pokušaš ženu da zadaviš a policija te spreči u tom naumu onda moraš razočaran da odeš zajedničkim automobilom. Policajci rekli posle da nisu bili dobro upućeni u proceduru udaljavanja nasilnika iz “toplog porodičnog gnezda”. Ja sa dvoje male dece mogu da idem autobusom i peške. Pun beograd staza i trotoara za pešake i mesta obeleženih za majke sa decom po autobusima. Ima li mesto obeleženo za muža nasilnika? Nema. Prema tome stvar je jasna.
Posle mu zabranili pristup, uznemiravanje, pretnje i, uopšte sve normalne vidove komunikacije.
Odem ja posle par dana, sva sretna što sam živa, u banku da podignem neki dinar sa računa zajedničke firme kad ono… firma ugašena… Zapitam se od čega će moja deca da žive… Posle konstatujem da nemamo ni zdravstveno osiguranje jer smo bili osigurani preko oca hranitelja.
Zovem ga da pitam za zdravstveno osiguranje i dobijem jedan krajnje korektan odgovor: Ti da crkneš, a decu ću da osiguram preko mene.
U krevetu sa neprijateljem
Nit zove niti pita za decu. Para nigde. Gde ću, šta ću, krenem da gradim posao iznova. Ide to meni… ali neće odmah da se pokažu rezultati u vidu novčanica. Požalim se u Centru za socijalni rad i oni mi, što jest-jest dodele socijalnu pomoć. Hvala vam ljudi gde čuli i nečuli.
Tuci ženu i tuci mesto na kojem sedi
Stigao poziv da idem u tužilaštvo. Odem tamo kad tužilac kaže da tu nema slučaja jer nemam potvrdu od lekara o nanetim povredama. Kažem, ljudi bila policija, videli sve, napravili zapisnik, udaljili ga iz stana… Jok, NEMATE POTVRDU LEKARA O NANETIM POVREDAMA. Dobro, mislim se ja, neka Vas, bar moja deca i ja u miru živimo… I tu se prevarim…
Počne on opet da preti, da zove, šalje poruke da će mi oduzeti decu, da će dokazati da sam luda… Piše Centru za socijalni rad i sudiji koji nas razvodi bar tri puta dnevno. Probudila se neka spisateljska crta u njemu. Reko, dobiće Nobelovu nagradu za fikciju.
Preživim i to… Dan po dan, nedelju po nedelju, mesec po mesec, moja deca i ja sve stabilniji i veseliji.
U krevetu sa neprijateljem
Razvod okončan… Sve završeno… Kraj komada, zavesa se spušta…
Odjednom reflektor obasjava malu plavu kovertu… Opet zove tužilac… Kaže nikad nije ni odustao od gonjenja, samo su predistražne radnje malo duže trajale. Kaže: “Sad mu više niste žena i morate da svedočite protiv bivšeg muža.” Kažem hoću, što mi teško… Nije on bio loš, nek je živ on svojoj deci. Bilo je tu i lepih trenutaka… samo ja ne mogu da se seti ni jednog pa da me sad ovde, na licu mesta, ubijete!
Svedočim protiv njega i otvorim vrata pakla. On još gori. Sad ni decu ne zove. Kad ih uzme kod sebe priča im samo horor priče o meni, ne dozvoljava im da me spominju i da me zovu telefonom. Neće da prihvati ni jednu obavezu oko dece. Pitam ga sinoć, u poruci, da li može da vodi decu na polaganje solfeđa pošto ja radim od 8. Stiže odgovor: Ne mogu. Tužiću te da ti oduzmu decu i meni dodele makar jedno pošto nisi sposobna da ih vodiš gde treba i, samim tim, vodiš adekvatno računa o njima!
U krevetu sa neprijateljem
Meni sad u sred kulminirajuće scene padne zavesa. Svetla nigde. Moram da radim a deca moraju na ispit. Zovem staru majku od osamdeset godina da vodi decu i rešim stvar, onako nesposobna da na adekvatan način vodim računa o sopstvenoj deci.
Zašto ja vama sve ovo pišem?
Pišem Vama koje ste prošle težak put kojim sam i ja prošla… Pišem da bi shvatile da rešenje uvek postoji. Pišem da bi prijavile nasilnika… Pišem da će vam država kako-tako pomoći… Pišem vam da bi spasile rođenu decu… Pišem Vam jer ovaj sajt ima rubriku zlostavljana…
Pišem vam da bi se pohvalila da su moja deca položila solfeđo!
Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je namerna.
Đurđa Kadijević
