I još nešto problem je bio i u tome što je jedino ON znao sve NAJBOLJE.
Već su godinu sretno razvedeni, svako živi sam i nikad u životu im nije bilo bolje.
Taj psihički pritisak (da je stalno neko nad tobom i stalno komentariše šta god uradiš) je prejak. Jednostavno su hteli da budu sami, da nikoga ne slušaju i da budu na miru.
I već godinu je tako, ona je zdrava, super je, ima svoju kućicu u cveću i uživa. Našla je duševni mir i slobodu odlučivanja, šta god napravi odgovara sebi.
On se podmladio, celi život je štedeo na garderobi. Sad kupi sebi košulju, cipele, ulaže u sebe, kafeniše s drugarima.
Meni i bratu je njihova rastava došla kao olakšanje. Hteli ili ne, i mi smo u tom braku bili 40 godina:(
U stvari celi život su “gušili” jedno drugo, inat im je bio osnovna komunikacijska alatka. Kao porodica smo bili skladni bez obzira na svađe, razmirice, tenzije, uvrede…
Ako bi neko trebao da dobije Oskara za glumu, onda ja kandidujem moju mamu. Njene godine provedene u braku su bile imitacija života.
Koji su po vama najčešći razlozi za rastavu braka? Ako jeste, zašto ste se vi rastali?
Na početku je sve delovalo sjajno. Počeci i inače tome služe – da što bolje pripreme razočaranje koje će se razliti na kraju…
Citat iz romana Sudbine plešu tango Mladena Stevanovića koji govori o potisnutim željama i bračnim iluzijama.
Đurđa Kadijević
